Rahojev dvosekli mač

Kakva je sudbina Karlesa Puđdemona: borac za nezavisnost Katalonije koji će se od optužbi za pubunu braniti iz Brisela, a predizbornu kampanju voditi preko video-linka, urbani gerilejors u egzilu, žrtva osvetničkog pohoda Vlade u Madridu, koja ga optužuje da želi da pocepa Španiju, uplašeni begunac od pravde ili novi Džulijen Asanž?

Kakva je sudbina španske demokratije u vremenima kada desničarski premijer Marjano Rahoj pokušava da politikom čvrste ruke pridobije Špance, ne odustaje od snažnog centralizma i revanšističkog uspostavljanja pune kontrole nad bogatom regijom, kojoj je ukinuo legalno izabrani parlament, raspustio Vladu, a ustavnim štitom za rasturanje protesta svoje protivnike gura u zatvor? Kako deluje Evropska unija koja pokušava da se ne upliće u ozbiljnu političku krizu jedne od svojih članica dok njeno otužno ćutanje oko upotrebe represije nagriza neke osnovne vrednosti kluba, koji se kune u ljudska i politička prava svojih građana?

Puđdemon i 13 članova katalonske vlade optuženi su za pobunu i zloupotrebu javnih fondova. On i četvorica članova njegove Vlade nisu se pojavili pred španskim Vrhovnim sudom u Madridu pošto su se odmah posle proglašenja nezavisnosti sklonili u Brisel uz jasnu poruku da nemaju poverenje u špansko sudstvo. Devetoro koji su to učinili, završili su već prve noći u zatvoru, iako je jedan, koji je napustio Vladu pre proglašenja nezavisnosti, pušten da se uz kauciju od 50.000 evra brani sa slobode. Po prvoj tački optužnice preti im kazna do 30 godina. Puđdemon, koji je optužen i za neposlušnost i svesno donošenje nezakonitih odluka, u Briselu je ponudio da svedoči u video konferenciji i najavio da se ne vraća u Španiju dok ne dobije “garantije o fer suđenju” jer strahuje od “političkog procesa”. Može li to da mu garantuje zemlja koja je u Savetu Evrope bila kritikovana što potkopava vladavinu prava zbog političke kontrole sudstva. Bilo je to u godinama kada je, pod snažnim uticajem Rahojevih desničara, Ustavni sud 2010. ukinuo delove Statuta autonomije Katalonije uskraćujući im neka prava stečena četiri godine ranije. Madrid je tada pozivao EU na fleksibilnost. Danas Rahoj, koji je uporno odbijao da sedne sa katalonskim Generalitetom, insistira da nema fleksibilnosti u primeni formalnih pravila.

Tokom poslednje dve godine, kada je kriza između Madrida i Barselone eskalirala, Rahoj se držao Ustava, Puđdemon rastućeg katalonskog nezadovoljstva. Kada je kriza eskalirala, Rahoj je 26. oktobra obećao da neće nastaviti sa suspendovanjem katalonske vlasti – pod uslovom da Puđdemon odustane od formalnog proglašenja nezavisnosti i da odmah raspiše vanredne izbore. Danas tvrde da je katalonski predsednik saznao da premijer ne namerava da ispuni obećanje.

Iako lideri iz Barselone tvrde da predstavljaju volju svog naroda, po svim ispitivanjima nemaju ni većinu, moguće je da više predstavljaju sebe, pa su se odlučili na uniletaralni korak. Odlučan da ispuni mandat prethodnih regionalnih izbora septembra 2015. – kada su secesionisti dobili apsolutnu većinu koji su, veruje, potvrdili na spornom referendumu 1. oktobra – Puđdemon je proglasio nezavisnu Republiku Kataloniju.

Senat u Madridu je odmah aktivirao član 155 i agresivno preuzeo punu kontrolu nad svim aspektima vlasti u Barseloni. Katalonijom danas upravlja vladajuća španska Narodna stranka – koja je u parlamentu regiona imala tek osam odsto poslanika. Rahoj je vanredne regionalne izbore zakazao za 21. decembar.

Pošto je Puđdemonu ponudio da na njima legalno učestvuje učinilo se da bi rasplet mogao da poprimi formu demokratske borbe političkih ideja i nacionalnih vizija. Stranke indipendentista prihvatile su izazov ubeđene da su izbori prilika da ojačaju svoju separatističku agendu i da će, posle svega što se događalo, dobiti većinu koju do sada nisu imali.

Separatisti iz Barselone i centralne vlasti u Madridu podjednako su upotrebljavale i zloupotrebljavale apele za demokratiju, a onda su na scenu stupili tužioci optužujući ukupno 20 katalonskih političara za “sistemstsko nepoštovanje” Ustava i organizovanje “pobune” protiv legitimnih snaga države. Za Puđdemonom i još četvoro članova njegovog kabineta, izdat je Evropski nalog za hapšenje (EAW). Nacionalna policija u Madridu je preko Informacionog sistema Šengena, ovaj EU ekvivalent za stare postupke ekstradicije odmah prosledila Briselu.

Puđdemon i ex-ministri su deset sati svedočili pred belgijskim sudijom, koji ih je do konačne odluke pustio na slobodu pod uslovom da ne napuštaju zemlju i daju adresu boravka. Vlasti u Briselu imaju maksimum od 60 dana da odluče da li će oni biti isporučeni Španiji. Procedura deluje jednostavno, barem na papiru.

Zahtev španskog državnog tužioca da se smenjeni katalonski lider liši slobode na osnovu EAW pokrenuće procedure za ubrzavanje izručenja koja postoje među članicama, ali proces ekstradicije mogao bi da traje mesecima, ako ne godinama. Džulijan Asanž se dve godine uspešno odupirao zahtevu da bude uhapšen u Britaniji, a tek potom se sklonio u ekvadorsku ambasadu u Londonu.

Puđdemonov advokat Pol Bakaer, koji je zastupao mnoge pripadnike baskijske terorističke organizacije ETA, saopštio je da će se fokusirati da spreči bilo kakav pokušaj ekstradicije.

Sistem EAW osmišljen je da bi se izbeglo bilo kakvo uplitanje politike u kontoverzne slučajeve ekstradicije, a jedini preduslov je da kazna za kriminalno delo zbog koga se traži izručenje ne bude manja od godinu dana.

U slučaju političkog azila dopušteno da jedna članica ne isporuči drugoj nekog ko se traži zbog “pola, rase, vere, etničkog porekla, nacionalnosti, jezika, političkog mišljenja ili seksualne orijentacije”. Puđdemon je jasno dao do znanja da neće tražiti azil jer dobija priliku da svetu pokaže da ga Madrid traži zbog “političkog mišljenja”. Istovremeno, Belgija dva od tri prestupa za koje Madrid tereti smenjenog katalonskog predsednika – pobuna i podsticanje na pobunu – kao takvi ne postoje u belgijskom pravu.

Slučaj lako može da uzdrma međusobno poverenje pravnih sistema članica Unije. Puđdemon testira granice poverenja među partnerima unutar EU i nije slučajno odabrao Brisel. “Ovde sam u Briselu kao prestonici Evrope. Tražim da Evropa reaguje”.

Na osnovu ledene tišine koja okružuje Puđdemona u Briselu i drugim evropskim prestonicama čini se da EU neće uslišiti njegov apel i da je spremna da nastavi da se oslanja na Rahoja i vlast u Madridu da sami reše krizu. “Nadam se da španska Vlada preferira snagu argumenata a ne argumente sile”, jedini je savet koji je uputio predsednik Evropskog saveta Donald Tusk.

Iako po briselskim koridorima privatno priznaju da je Rahoj počinio mnoge greške, tačno je da bi prihvatanje nezavisnosti Katalonije i omogućavanje da uđe u EU na osnovama nelegalnog referenduma predstavljalo presedan koji bi ohrabrio separatizam Flamanije, Korzike ili Južnog Tirola.

Nema spora oko toga da države ne tolerišu secesiju. Sada već čuveni član 155 španskog Ustava nije ništa drukčiji od člana 126 ustava Italije, 37 Nemačke, 100 Austrije ili 234 Portugalije po kojima se takođe suspenduju regionalne vlasti koje ne poštuju Magnum kartu svoje zemlje

Pošto EU ionako ne poseduje nikakve pravne instrumente da se umeša, prihvatila je udobnu ali i nezahvalnu poziciju posmatrača sa strane. Problem je što ozbiljnost španske krize ima razne efekte na EU, htela ona to da prihvati ili ne. Izbegavanje da se osudi represija u Barseloni, nesumnjivo nedolična jednoj zemlji razvijene liberalne demokratije, dovela je do toga da Uniju kritikuju za raznih strana političkog spektra.

Katalonska jesen pokazala je da ni Španija ni EU nisu u stanju da spoje dva koncepta neophodna za kvalitetnu demokratiju, ali koji se povremeno, kao sada, nađu na putu kolizije. Prvi se oslanja na vladavinu prava, ustave i zakone. Drugi naglašava važnost aktivnog učešća građana u javnom i političkom životu.

U Španiji su se sukobile ove dve vizije demokratije, ali replike tog konflikta vidljive su širom kontinenta: plebiscitarna, demokratija narodne volje protiv pluralističke, institucionalne demokratije vladavine prava. U Madridu, ali i po prestoniocama EU, unilateralno proglašenje nezavisnosti protumačeno je kao kršenje osnovnih demokratskih zakona. S druge strane, mnogima u Kataloniji sporni referendum 1. okrobra predstavljao je primer građanske demokratije naspram države oslonjene na silu. Na osnovu sadašnjeg sukoba dva koncepta moglo bi da se kaže da događanja u Kataloniji nisu samo rezultat španskih složenosti, već su i refleksija strukturalnih problema vezanih za razvoj evropske demokratije.

Unija je sebi davno postavila cilj da prevaziđe tradicionalne koncepte nacionalnog suvereniteta, ali kada je danas pogledate ona je mnogo više klub nacionalnih vlada nego panevropska institucija. Zato je EU gotovo sramno oćutala palice i gumene metke na ulicama Barselone, a hvalila vladu u Madridu zbog pridržavanja Ustava i poštovanja legaliteta. Zato je potpredsednik Evropske komisije Frans Timmermans opravdao upotrebu prekomerne sile. EU rizikuje da dodatno izgubi na popularnosti koja je poslednjih godina počela da se krnji.

Vladavina prava nije prosto poštovanje pravila. Demokratska vladavina prava podrazumeva i način na koji su Ustav i zakoni stvarani, koliko je odgovorno i nezavisno pravosuđe, kako norme i vrednosti stiču legitimitet. Tokom poslednje decenije kriza, EU birokrate i nacionalni lideri težili su ka minimalističkoj definiciji vladavine prava: pravila su sveta i moraju da se poštuju. Evropa se jasno odrekla prava da osudi Rajoyevu upotrebu sile, čime je potvrdila da vladavinu prava stavlja ispred građanske demokratije.

Jasno je da je za Kataloniju – ali i za EU u celini – neophodna nova forma politike, više kiseonika u oblast vladavine prava. Ukoliko Brisel ne prihvati proaktivniju poziciju i pažljivije ne definiše balansirana pravila za odbranu evropske demokratije, Katalonija neće biti poslednja kriza.

Član 155 morao bi da se primenjuje obazrivo imajući u vidu delikatnu političku situaciju. Morali bi da slede pregovori koji bi vodili jedinom realnom kompromisu: da se Madrid saglasi sa slobodnim izborima i referendumom na kome bi Katalonci glasali bez straha od nasilja ili „nelegalnosti“.

Barselona deluje mirno čime se potiskuju dileme da če Španija 2017. podsećati na Španiju 1936. Smanjuje se rizik da se politički vodvilj pretvoriti u tragediju. Smanjuje se broj kompanija koje napuštaju Kataloniju a čiji je broj u oktobru dostigao čak 1.883.

Ali, aktivisti grupa za ljudska prava pozivaju na generalni štrajk 8. novembra i na velike demonstracije tri dana kasnije. Kataloniju i dalje pokušavaju da otmu nacionalistički populisti, dok Španiju žele da sačuvaju legalisti uz pomoć najreakcionarnije desnice koja preti da poremeti balans demokratskih snaga.

Zamračile su se perspektive dijaloga o zahtevima Katalonaca za reformama Ustava, federalizacijom zemlje i novim fiskalnim aranžmanima koji bi bili povoljniji po region. Kriza bi Španiju mogla da košta čak 27 milijardi evra, procenjuje nacionalna banka.

Rahojeva nova nepopustljivost lako može da se pokaže kako dvosekli mač. Puđdemon uoči izbora, za koje kandidati moraju da se odrede do 18. novembra, poziva na ujedinjeni front kako bi nastavio borbu za nezavisnost, na proteste zbog hapšenja bivših članova regionalne vlade i razmatra mogućnost da se u izbore uključi iz Brisela

“U svetu svojih fantazija izgleda da se Puđdemon oslanja na apsurdnu mogućnost da ozbori 21. Decembra budu plebiscit koji bi mogao da legitimizuje još jedan korak u mrak pokreta za nezavisnost”, piše madridski El Pais.

Ali, ispitivanja javnog mnenja pokazuju da bi koalicija za nezavisnost Junts pel Si (Zajedno za da) mogla da osvoji 35,2 odsto glasova, čime bi zajedno sa krajnje levom strankom CUP mogla da ima parlamentranu većinu u Barseloni. Preduslov je jedinstvo indipendista, ali blok se cepa pošto rastu zahtevi za pregovorno rešenje a ne konfrontaciju.

Rahoj bi politikom nepopustljivosti i nespremnosti na dijalog mogao da pomogne njihovom ujedinjenju. Posle oslonca na fizičku, premijer se sada oslanja na pravnu silu. Hapšenje katalonskih lidera i poternica za Puđdemonom lako može da ima bumerang efekat. Da li su izbori legalni ako je pre toga pohapšena čitava legalno izabrana Vlada?

Strategija revanšizma mogla bi da ohrabri separatistički pokret uoči 21. decembra. Šta ako pobede na legalnim izborima, kao što su pobedili na nelegalnom referendumu?

U narednim nedeljama saznaćemo koliko je Španija odista konsolidivana liberalna demokratija.

 Anatomija krize

U kampanji za nezavisnost Katalonije izdvaja se devet ključnih datuma:

28. juni 2010.

Španski ustavni sud ukida delove Statuta autonomije Katalonije iz 2006. koji je povećao fiskalne i pravosudne moći regiona i opisao ga kao “naciju”. Sud je stao na stanovište da reč “nacija” nema pravnu valjanost i takođe odbacio “preferencijalnu” upotrebu katalonskog jezika nad kasteljanskim u opštinskim službama. Neposredno zatim, stotine hiljada ljudi je na ulicama Barselone uzvikivalo “MI smo nacija! Mi odlučujemo!”.

11. septembar 2012.

Na vrhuncu španske ekonomske krize, više od milion ljudi protestovalo je u Barseloni tražeći nezavisnost u nacionalnom danu Katalonije koji će kasnije postati redovna prilika za mirnu manifestaciju snage.

9. novembar 2014.

Katalonska indipendistička Vlada Artura Masa suprotstavila se centralnim vlastima u Madridu i Ustavnom sudu organizujući simnolično glasanje o nezavisnosti. Odziv je bio samo 37 odsto, ali više od 80 procenata onih koji su glasali – 1,8 miliona – podržalo je puni suverenitet Katalonije.

9. juni 2017.

Karles Puđdemon, koji je zamenio Masa ka predsednik regiona. Najavljuje za 1. oktobar referendum o nezavisnosti, a iz Madrida odmah stiže najava da će ga Vlada blokirati koristeći sva pravna i politička sredstva koja ima na raspolaganju.

6. septembar 2017.

Katalonski parlament posle burne 11-časovne debate i protestnog izlaska 52 poslanika opozicije odobrava referendum. Španski Ustavni sud narednog dana suspenduje odluku parlamenta u Barseloni, ali regionalne vlasti ne odustaju.

20. septembar 2017.

Policija hapsi 14 zvaničnika katalonske Vlade osumnjičenih za organizovanje referenduma i zaplenjuje 10 miliona glasačkih listića. Puđdemon optužuje Madrid da je de fakto zaveo vanredno stanje.

1. oktobar 2017.

Više od 900 ljudi je povređeno kada su policija i Nacionalna garda dovedeni iz drugoh delova zemlje upotrebli prekomernu silu kako bi onemogućili referendum. Katalonske vlasti kažu da je od 43 odsto onih koji su glasali – 2,3 miliona – 90 procenata glasalo za nezavisnost.

27. oktobar 2017.

Španska Vlada aktivira član 155 Ustava, preuzima kontrolu nad Katalonijom i raspušta regionalni parlament pošto su secesionisti izglasali nezavisnu republiku. Premijer Rahoj otpušta Puđdemona i raspisuje vanredne regionalne izbore za 21. decembar.

2. novembar 2017.

Španski Vrhovni sud šalje u pritvor osmoro članova raspuštenog katalonskog kabineta, uključujući i vicepremijera Oriola Žunkerasa. Puđdemon i četvorica drugih odbijaju da se vrate iz Brisela pošto ne veruju u “fer suđenje”. Svi su optuženi za organizovanje “pubune” što nosi kaznu od 15-30 godina zatvora.