Si Đinping pred ispitom neograničenog mandata
Kinu nikada nije lako tumačiti jer se potezi planiraju na decenije unapred.
Kina se odlučila na najznačajniju promenu svog političkog sistema u poslednjih 35 godina, a promena Ustava po kojoj je Si Đinping stekao pravo da zadrži položaj predsednika države na neodređeno vreme potvrdila mu je status najmoćnijeg lidera u novijoj istoriji zemlje.
Posmatrači na Zapadu pitaju se da li je odlukom Svekineskog narodnog kongresa, na predlog KP Kine, otvoren put povratka ka autokratskom liderstvu i kultu ličnosti kakav je vladao u vreme Mao Cedunga? Da li se zaustavljaju obazrive političke reforme započete u eri Deng Sjaopinga propraćene hrabrim ekonomskim promenama koje su omogućile fascinantan bum i otvaranje zemlje ka svetu?
Da li Si pokušava da stvori model totalitarizma 21. veka i da ga kao primer ponudi ostatku sveta? Da li je Kinu postavio na kurs kolizije sa istorijom? Sinologija kao nauka o Kini ili o Siju?
Mnogo pitanja, malo pouzdanih odgovora, što ne čudi: Si nije ništa manje enigmatičan od Kine, a Kinu nikada nije lako tumačiti jer se potezi planiraju na decenije unapred.
Formalno posmatrano, stiču se uslovi za vladavinu jednog čoveka imajući u vidu da Si kontroliše državu, partiju i armiju i da su u Ustav, prvi put od Maovog vremena, uključene Siove političke misli pošto je u oktobru, na kraju kongresa KPK, njegova politička filozofija inkorporirana u partijska dokumenta.
Ograničenje na maksimum dva uzastopna petogodišnja mandata predsednika i potpredsednika države uneto je u Ustav 1982, šest godina posle Maove smrti. Inicijator promene Deng Sjaoping je na osnovu pogubnih iskustava Kulturne revolucije 1966-76. time želeo da otkloni opasnost nedodirljive vladavine jednog čoveka i da akcenat prebaci na kolektivno liderstvo partijskih zvaničnika.
Si je sada zaokružio trojstvo vlasti bez ograničenog mandata: generalni sekretar KPK, šef države i predsednik moćne Centralne vojne komisije. Kakve rizike nosi povratak na praksu koja se pokazala loša ne samo u Kini već i u svim zemljama jednopartijskig realnog socijalizma, koja postoji samo u sistemu Severne Koreje?
Si je kao šef partije od 2012. konsolidovao sopstveni uticaj i predsedavao Kinom u vremenima njenog nezadrživog uspona ka poziciji druge ekonomije sveta. Kineski politički model stvorio je ekonomsko čudo. Kina je tri decenije beležila rast po zapanjujućoj stopi od blizu 10 procenata koji je Svetska banka nazvala “najbržom održivom ekspanzijom velike ekonomije u istoriji”.
Neograničeni mandat deluje kao nagrada, potvrda popularnosti 64-godišnjem lideru čiji portreti dominiraju naslovnim stranama novina, citati zauzimaju sate TV programa, čiji su bilbordovi oko parkova a posteri se prodaju po tržnicama.
Većina Kineza – od fabričkih radnika i seljaka na poljima pirinča preko inženjera i lekara do pripadnika armije od milion ljudi – odobrava odluku o ukidanju limita procenjujući da je zemlja srećna što ima lidera takvog kalibra. Stabilnost u autokratiji uspešno koristi i Vladimir Putin u Rusiji.
Za naraciju o autokratskim tendencijama zadužen je Zapad. “Tokom svog prvog predsedničkog mandata Si je srušio temelje institucionalizma koje je postavio Maov naslednik, Deng Sjaoping. Kampanja protiv korupcije poslužila je da Si očisti moćne rivale, učvrsti kontrolu nad vojskom i policijom, da uznemirava tajkune privatnog biznisa”, piše “Vašington post”. “Kolektivno liderstvo, koje je bila karakteristika KPK poslednje tri decenije i omogućavalo miran transfer moći svakih deset godina, je rastureno a oko Sija je izgrađen kult ličnosti”.
Običan Kinez o tome mahom ne razmišlja, možda i zbog istorijskog nasleđa moćnih vladara velikih carevina. Si se doživljava kao garant dugoročne stabilnosti. Zvaničnici odbacuju svaku pomisao da bi osnažena vlast jednog čoveka mogla da uzrokuje bilo kakvu političku nestabilnost i podsećaju da je partija u proteklih decenija uvek pronalazila način da prevlada izazove i reši glavne probleme, uključujući i pitanje liderske tranzicije.
Kada je Si pre pet godina preuzeo liderstvo bilo je povoda da se veruje da će se vlast KP postupno pomerati prema pluralizmu i vladavini prava. U štampi i na društvenim mrežama tolerisana je dozirana količina kritika, nezavisni advokati borili su se za pravdu po sudovima.
Kritičari upozoravaju da je Si poslednjih godina zaista transformisao režim, ali u suprotnom pravcu. Sistematski je koncentrisao moć u svojim rukama narušavajući uspostavljene norme kolektivnog rukovođenja. Propustio je na prošlogodišnjem kongresu, u skladu sa dotadašnjom praksom, promoviše svog potencijalnog naslednika u Stalnom komitetu Politbiroa. Sem prvih položaja u državi, partiji i vojsci, Si je sebe postavio na čelo različitih tela koje nadgledaju nacionalnu bezbednost, finansije, ekonomske reforme, borbu protiv korupcije – čime je premijera Li Kećijanga potisnuo u drugi plan.
Negirajući da ukidanje limita dva uzastopna mandata znači i predsedničku funkciju do kraja života, zvaničnici objašnjavaju da je cilj odluke zaštita autoriteta partije u čijem je s središtu “ključni lider”, što je titula koju je KPK dala Siju 2016. U takvoj poziciji, tvrde, lakše će mamutsku birokratiju voditi kroz izazove koji predstoje. Promena Ustava ojačaće Sija u Kini i uticaj zemlje u svetu.
Zapad, međutim, počinje da preispituje tezu, nasleđenu iz vremena Hladnog rata, da kapitalizam i demokratija idu ruku pod ruku i da će širenje slobodnog tržišta doneti globalnu konverziju ka zapadnom ekonomskom modelu. Da će ekonomska liberalizacija voditi političkim reformama, prema višepartijskom sistemu i većim slobodama koje će tražiti sve bogatiji kineski građani.
Naime, procenjivalo se da će vremenom ekonomska liberalizacija u Kini dovesti i do političke, uključujući i uvođenje višepartijskog sistema. Tačnije, da će sve bogatiji kineski građani, osim ekonomskih blagodeti, žudeti i za većim slobodama. Takođe, da je za dalji razvoj kineske ekonomije nužna i vladavina prava kojom će se, između ostalog, garantovati svojina.
Pokazuje se da prihvatanje kapitalizma u unikatnom kineskom modelu ne znači demokratiju po automatizmu. Kina u tome nije usamljen primer. Zato Zapad strahuje da bi Si mešavinom ponašanja autoritaraca starog kova i populista koji su u usponu u zemljama demokratije mogao da uspostavi novi model autoritarnosti koji bi našao svoje sledbenike po svetu.Zašto se Zapad uopšte nada u sveukupne reforme koje bi vodile integraciji Kine, ili Rusije, u poredak definisan po zapadnim standardima? Peking, kao i Moskva, ne žele takve transformacije i jedino što partnerima daju do znanja je zahtev da takvi kakvi jesu budu prihvaćeni kao ranopravni partneri. Što preko nuklearnih bojevih glava, što preko novca. Teorije da je liberalizacija kineskog i ruskog političkog sistema neizbežna kao što je bio neizbežan i pad Berslinskog zida zasad se ne potvrđuje.
Da li će se Si povući posle trećeg mandata? Ili četvrtog? Ili nikada? Neka o tome odlučuju Kinezi. A na drugima je, uključujući i zemlje Zapadnog Balkana, da projekat novog Puta svile kupuju kao ekonomiju a ne geopolitiku.
