Blizu 200 predsednika i premijera okupilo se u Njujorku na najprestižnijoj diplomatskoj sceni sveta kako bi raspravljali o aktuelnim globalnim pitanjima – od klimatskih promena preko ekonomskih neizvesnosti do mogućeg vojnog konflikta SAD i Irana – ali sve je više onih koje događaji utvrđuju u uverenju da je Generalna skupština Ujedinjenih nacija veliki podijum sa malo moći.

Kada je pre sedam decenija 50 država u San Francisku osnovalo UN, bio je to ogroman doprinos svetu koji tek što je izašao uz Drugog svetskog rata. U vreme osnivanja, oštra polemika vodila se oko Povelje UN koja je, ipak, otvorena rečima: “Mi narodi Ujedinjenih nacija”.

Danas, broj članica dostigao je 193, ali ključnu reč i dalje vode sile pobednice Drugog rata – SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina – koje su postale stalne članice Saveta bezbednosti sa pravom veta. Svetska institucija i dalje se bori da bi ispunila obećanja svojih osnivača: bolji i mirniji svet i obezbeđenje osnovnih ljudskih prava.

Svake jeseni Generalna skupština UN, ključni organ odlučivanja organizacije u kojoj svaka članica ima jedan glas, daje priliku liderima zemalja da iznesu svoja globalna razmišljanja i lokalne brige, nekad nadahnuto, nekad ratoborno, najčešće diplomatski kliširano. Preporuka je da ne govore duže od 15 minuta, ali mnogi su je ignorisali. Poput ubijenog lidera Libije Muamera Gadafija 2009. ili pokojnog kubanskog vođe Fidela Kastra koji je 1960. postavio rekord od četiri sata i 29 minuta.

Sve članice – velike i male, bogate i siromašne – mogu da imaju isto pravo glasa ali istinska moć je van njihovog domašaja. To najubedljivije potvrđuje 15-člani Savet bezbednosti, najmoćnije telo UN koje, pored pet stalnih članica, čini još 10 sa dvogodišnjim mandatom koje predstavljaju različite regione sveta. Savet odobrava vojne akcije, nameće sankcije kao što je to činio u slučajevima Irana, Libije ili Severne Koreje. Stalnih pet može da stavi veto na bilo koju odluku ili rezoluciju, a one su decenijama regularno koristile tu privilegiju kako bi blokirale političke rivale. Od prestanka Hladng rata, SAD su 16 puta iskoristile pravo veta – najčešće u odbrani Izraela od kritika zbog politike prema Palestincima. Rusija je u istom periodu veto stavila 22 puta.

Kritičari zato smatraju da je upravo Savet najanahroničniji deo sistema UN jer ga čini pet stalnih članica koje jesu predstavljale istinsku snagu u vremenu posle Drugog rata ali danas ima i drugih uticajnih zemalja kojima je to pravo uskraćeno. Svi dosadašnji napori da se država poput Nemačke, Japana ili Indije obezbedi stalni status bili su blokirani.

Rastu međutim zahtevi i reformama sistema UN u okvirima postojećeg svetskog poretka kako bi se u međunarodnim odnosima reaktivirao princip multiraletarizma. Kako, to je još jedno pitanje u kome najjači glas imaju najmoćniji.

Ključni posao Saveta bezbednosti je održavanje međunarodnog mira, ali rivaliteti velikih sila, posebno poslednjih godina, čine da u praksi od toga nema ništa. Savet se pokazao nemoćnim da spreči ili prekine neke ozbiljne konflikte, posebno kada su u njih umešane velike sile. Severna Koreja je, uz podršku Kine, ignorisala razne rezolucije o zabrani njenog nuklearnog programa. Rat u Siriji je drugi takav primer jer zapadne zemlje podržavaju opoziciju a Rusija režim predsednika Bašara al-Asada. Kao i u Jemenu, gde zaraćene strane imaju moćne saveznike spolja.

Rusijan je blokirala sve rezolucije o osudi njene aneksije Krima 2014. Zategnutost kao da nikada i nije prestala. Rusija je bila besna što su SAD uskratile vize za više članova njihove delegacije na ovogodišnjem zasedanju, a pitanje je, uz obećanje “oštrog odgovora”, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov pokrenuo tokom susreta sa američkim kolegom Majkom Pompeom.

Šta u takvim okolnostima može da učini generalni sekretar UN, ličnost koja mora da u velikoj meri objedini suprotstavljene interese moćnih članica UN? Kao “čovek kompromisa” on ne sme da pokaže naklonost ni prema kojoj strani, ali činjenica da njegov ured – kao i čitav sistem UN – najviše zavisi od finansijskih doprinosa bogatih članica dovoljno ograničava njegov manevarski prostor. Uostalom, svu dosadašnju devetoricu generalnih sekretara na maksimum dva petogodišnja mandata tajnim glasanjem birao je Savet bezbednosti, a uticaj i lobiranje “pet povlašćenih” su stvar koja se podrazumeva.

Iako iza sebe ima sasvim ograničenu vojnu silu “plavih šlemova” koje UN šalju u mirovne misije širom sveta, generalni sekretar svoju poziciju može aktivnije da koristi za nametanje posebnih tema. Sadašnji generalni, Portugalac Antonio Gutereš, je već posle tri godine mandata stekao reputaciju nekog ko se zalaže za međunarodnu saradnju oko klimatskih promena i globalnog zagrevanja.

Gutereš je, dan uoči otvaranja Generalne skupštine, organizovao samit o klimatskoj akciji na kome je učesnicima poručio da će, bez agresivne akcije, naši unuci patiti: “Odbijam da budem saučesnik u razaranju njihove jedne i jedine kuće”. Okupilo se više od stotinu svetskih lidera, od nemačke kancelarske Angele Merkel, francuskog predsednika Emanuela Makrona i predsednika Indije Narendre Modija, ali jedan je uočljivo nedostajao – američki predsednik Donald Tramp. Njega je zastupao diplomata iz četvrtog ešalona. Tramp je u to vreme u konferencijskoj dvorani UN imao svoj samit: o proganjanju verskih manjina po svetu.

Uprkos masovnih protesta širom Planete i sve sile obećanja predsednika, premijera i korporativnih menažera da će globalnu ekonomiju rasteretiti fosilnih goriva, bila je to sumorna prilika da se još jednom utvrdi impotencija međunarodne zajednice. SAD, koje je Tramp 2017. povukao iz Pariskog dogovora o klimi, su ćutale. Kina, jedan od najvećih zagađivača, nije obećala ništa.

Optimizam je unela 16-godišnja Šveđanka Greta Tunberg koja je kritikovala ponašanje velikog dela sveta “kao da se ništa ne događa”. “Kako se usuđujete? Mi smo na početku masovnog istrebljenja a vi samo uspevate da govorite o novcu”. Onda je ljutito poručila: “Ukoliko odlučite da nas izdate, kažem da vam to nikada nečemo oprostiti”.

Realnost sveta, viđena kroz prizmu UN, dopunjena je Trampovim tvitom: “Ona izgleda kao veoma srećna devojčica koja gleda u svetlu i divnu budućnost. Kako je to lepo videti”.

 

TRAMPOV SOLISTIČKI NASTUP

 

Tramp se drži stava da kada Amerika vodi, onda mir i prosperitet slede. Njegova Amerika je veoma skeptična prema velikim međunarodnim forumima. Državni sekretar Pompeo je u decembru 2018. u Briselu sasvim nediplomatski otvoreno definisao američki stav kritikujući organizacije kao što su Ujedinjene nacije, Evropska unija, Organizacija američkih država ili Afrička unija. Poštedeo je samo NATO. “Da li (UN) nastavljaju da verno služe svojoj misiji?”, pitao je evropske saveznike za koje njegov šef kaže da “potkopavaju” američke interese.

Kako se onda nacionalistički lider ponašao na međunarodnoj sceni? Tramp je treće obraćanje Generalnoj skupštini iskoristio da ponovi uobičajenu odbranu nacionalnog suvereniteta pošto “budućnost nikada ne sme da pripada globalistima”. Naglasio je vodeću ulogu Amerike u međunarodnoj zajednici, ali je imao i poruku za kritičare koji smatraju da je liderstvo oslabio svojim solističkim stilom i često bahatom retorikom. Govorio je o želji SAD sa mirnodopskim odnosima sa svima i pozvao na kolektivne, a ne unilateralne akcije.

Da li je time nagovestio nov kurs pošto je multilateralizam, koji je decenijama bio u temelju međunarodne saradnje u okvirima UN, počeo naglo da kopni Trampovim ulaskom u Belu kuću?  “Amerika će uvek birati nezavisnost i saradnju umesto globalne vladavine, kontrole i dominacije”, izjavio je on 2017, ali sada je ublažio retoriku u očitoj želji da pridobije što više američkih birača u vreme kada se sve glasniji zahtevi za njegovim impičmentom zbog afere sa Ukrajinom.

Trgovinski ratovi, migracije, energetska bezbednost, klimatske promene, iskorenjavanje siromaštva – sve su to teme Generalne skupštine, ali fokus je na akcijama Trampove administracije koja je ne jednom pokazala negativan stav prema međunarodnim institucijama, uključujući i UN.

Mnogo lideri izrekli su mnogo reči na mnogo tema, ali naravno da su govori svetskih moćnika izazivali najveću pažnju zbog globalnih refleksija njihovog sadržaja. Ove godine nema ruskog i kineskog predsednika, Vladimira Putina i Si Đinpinga, pa je Tramp bio pod svim reflektorima. Dok drugi govornici moraju da se zadovolje polupraznom salom u Palati na Istočnoj reci, Tramp je pažljivo slušan i analiziran. “Šta je američka politika?”, ključno je pitanje koje zaokuplja međunarodnu arenu. Amerika je ovako ili onako uključena u tri najvažnije teme Generalne skupštine: klimatske promene, zategnutost u Zalivu, trgovinski rat sa Kinom.

 

IRANSKI SLUČAJ

 

Tramp je za govornicu UN otišao da bi i u spoljnoj politici još jednom promovisao slogan “Amerika prvo” u nadi da će izdejstvovati multi-nacionalni odgovor prema Iranu koji se sumnjiči da stoji iza napada na naftna postrojenja u Saudijskoj Arabiji 14. septembra. Vašington je uzvratio zaoštravanjem ekonomskih sankcija i slanjem dodatnih američkih trupa za Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate. Trampu je neophodan neki diplomatski uspeh s kojim bi otvorio kampanju za svoj drugi mandat, i uveren je da će njegova strategija “maksimalnog pritiska” i sankcija prema Iranu uspeti.

Tramp je, bez opipljivih dokaza, dok međunarodni eksperti utvrđuju činjenice, umešanost Irana prihvatio kao premisu i odbacio tvrđenja pobunjenika Huti iz Jemena koji su preuzeli odgovornost. Cilj je da se formira nova koalicija protiv Islamske Republike.

Tramp je optužio Iran kao “krvavu požudu” pozivajući druge države da se pridruže američkim pritiscima, ali je dodao da postoji put ka miru. “Amerika zna da dok svako može da napravi rat, samo najhrabriji mogu da odaberu mir”, izjavio je predsednik tonom koji je odudarao od njegovih ratobornih pretnji Severnoj Koreji pre dve godine. “Sve nacije imaju dužnost da reaguju. Nijedna odgovorna vlada ne sme da podržava iransku krvavu požudu”, poručio je Tramp dok je za to vreme iranski predsednik Hasan Rohani sedeo u svojoj hotelskoj sobi u Njujorku.

Šef Bele kuće je pokazao uzdržanost po pitanju vojne intervencije – što je moglo da se pretpostavi posle smene savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, glavnog protagoniste oružanog kažnjavanja teheranskog režima. Do “istorijskog” Trampovog sa predsednikom Rohanijem ipak nije došlo.

Iranski Vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei, odbacio je svaku mogućnost direktnog kontakta na vrhu, ali razgovore nije isključio pod uslovom da SAD ukinu sankcije. “Naša poruka svetu na sastanku UN je mir, stabilnost a takđe želimo da kažemo svetu da je situacija u Persijskom zalivu veoma osetljiva”, kaže predsednik Rohani koji je u UN govorio dan posle Trampa.

Situacija sa Iranom je po Trampa povoljnija nego što je bila pre godinu dana kada su Rohani i njegov šef diplomatije Mohamad Džavad Zarif u Njujorku dobijali podršku za očuvanje nuklearnog sporazuma, kada su ih Evropljani podržavali u optužbama da je američki predsednik unilateralno napustio kršeći važeći međunarodni dogovor.

Lideri Britanije, Francuske i Nemačke, zemalja potpisnica sporazuma, pridružili su se u Njujorku optužbama Teheran za napad u Saudijskoj Arabiji, što je ozbiljan udarac Irancima koji uporno demantuju umešanost. “Da Iran stoji iza napada, od te rafinerije ne bi ostalo ništa”, izjavljuje Zarif, ali Evropljani, koji pokušavaju da spasu bečki dogovor iz 2015, ne samo da Iran smatraju odgovornim već sada traže da Teheran otvori nove pregovore o širim pitanjima od svog nuklearnog programa – isto što zahteva i Tramp.

Evropljani međutim ne odustaju od ocena da odgovornost za napetu situaciju u Zalivu i poremećaje na svetskom tržištu nafte snosi Trampova administracija zbog napuštanja nuklearnog sporazuma. Predsednik Makron poručio je da SAD i druge zemlje treba da nastave pregovore sa Iranom i zatražio ukidanje sankcija. “Uopšte nisam naivan i ne verujem u čuda. Verujem da treba hrabrosti da bi se izgradio mir i zbog toga je važno za SAD, Iran i druge potpisnike sporazuma da pokažu tu hrabrost”.

Irancima, pritisnutim sankcijama, to je tračak nade. Rohani poziva na formiranje “Koalicije nade” koja bi uključila ne samo Evropljane, već i sunitske arapske države da se pridruže snagama “slobodne plovidbe (Zalivom) i energetske bezbednosti”. Najavio je spremnost da se pregovara o malim promenama nuklearnog sporazuma – pod uslovom da SAD ukinu sankcije.

 

ČETVORICA BOMBASTIČNIH

 

UN su 1948. usvojile Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, dokument koji je prema izvorima UN najprevođeniji na svetu. Ali, aspiracije su jedno, stvarnost drugo. Tramp nikada nije oštro govorio o liderima zemalja u kojima se krše ljudska prava. Iako su neki zvaničnici njegove adminstracije ispoljavali kritike Kine zbog obračuna sa demonstrantima u Hong Kongu, represiji na Tibetu ili zatvaranaju više od milion muslimana, mahom etničkih Ujgura, on se koncentrisao na načine prevazilaženja trgovinskog rata sa Kinom. Američki predsednik imao je lepe reči o severnokorejskom lideru Kim Džong-unu sa kojimn se dosad sastao tri puta: u Singapuru, Hanoju i unutar demilitarizovane zone između dve Koreje, a sada najavljuje da bi nov susret mogao da se dogodi “uskoro”.

Tramp je prošle godine izazvao glasne podsmehe najprestižnijeg svetskog auditorijuma zbog izliva neobuzdanog trijumfalizma, samohvalisavosti i nesputane arogancije sadržane u rečima da je njegova administracija za dve godine ostvarila više nego gotovo sve prethodne u američkoj istoriji. Ovoga puta njegov 36-minutni monotoni govor, posvećen u velikoj meri neidentifikovanim “patriotama”, obeležio je drugi dana Generalne skupštine, ali uz još trojicu bombastičnih govornika sa kojima ima dosta zajedničkog u politici.

Prvi je, u svom arogantnom stilu, bio brazilski predsednik Žair Bolsanaro, poznat i kao mini-Tramp između ostalog i zbog protivljenja globalnim akcijama oko klimatskih promena. Posle Trampa, govorio je egipatski predsednik Abdel Fatah el-Sisi, bivši general koji je postao simbol represije nad revolucijom Arapskog proleća i Trampov “omiljeni diktator”. Potom je na redu bio predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan. Prononsirani autokrata, koji je iz javne administracije otpustio desetine hiljada kritičara a stotine novinara poslao u zatvore, upozoravao je na “jezik mržnje” prema muslimanima. Dan je zatvorio Boris Džonson, britanski premijer kome nad glavom visi odluka suda da je, u nameri da zemlju 31. oktobra izvede iz EU, protivno ustavu suspendovao Parlament.

U diplomatskom mravinjaku ispunjenom sa najmanje 630 liderskih “susreta na marginama”, velikih mini-samita nije bilo. Tramp je evropske saveznike pritisnuo da pojačaju ekonomske sankcije prema režimu Nikolasa Madura u Venecueli posle nedavnog kolapsa pregovora sa njegovim rivalom Huan Gvaidom.

Pogoršani bilateralni odnosi sprečili su susret japanskog premijera Šinzo Abea i predsednika Južne Koreje Mun Džae-ina, kao i pakistanskog premijera Imrana Kana sa indijskim kolegom Narendrom Modijem. Pozornica mira ostala je nema.

Neko na ovakvim skupovima mora da govori poslednji. To mesto je ove godine pripalo Avganistanu , i to samo nekoliko nedelja posle neuspeha pregovora Talibana i SAD kako bi se okončao 18-godišnji rat. Još jedan dokaz neefikasnosti UN.