Šef diplomatije EU Džozep Borel smatra da na pandemiju treba gledati kao na tačku zaokreta koja pojačava pritisak da se “odabere strana”

Donald Tramp je posle kratkotrajnog primirja frontove trgovinskog rata sa Kinom prebacio na pandemiju koristeći korona virus kao povod globalnog konflikta koji poprima dimenzije Hladnog rata 2.

Narcisoidni nacionalista iz Bele kuće pokušava da stvori šoroki front protiv rigidnih komunističkih ideologa u Pekingu, ali kampanja okupljanja na osnovama maksimalne anti-kinske retorike suzdržano se prati u Evropskoj uniji koja kritike autokratskog režima dozira sa sopstvenim interesima.

Trampova odgovora na ofanzivu Pekinga da humanitarnim aktivnostima poravna štete izazvane prikrivanjem epidemije u njenim prvim nedeljama, da osvoji prostore koje je Zapad otvorio sopstvenom konfuzijom i da slanje pomoći strateški upotrebi za jačanje sopstvene ekonomske, diplomatske, vojne i geopolitičke dominacije.

Počela je borba za političku, ekonomsku i trgovinsku superiornost dve najjače privredne sile sveta. U toku je Trampovo “socijalno distanciranje” od kineskog režima koji je visoko centralizovanu vlast upotrebio da i represivnim merama obuzda virusnu krizu promovišući se kao efikasan model, ali i da gotovo monopolsku poziciju najvećeg svetskog proizvođača medicinske opreme upotrebi da utiša kritičare sa Zapada.

Da li je svet u velikoj meri prepušten na milost Kine, kako u “Vašington postu” piše američki republikanski senator Mit Romni.

Trampov antagonizam prema Kini mogao bi da predstavlja okosnicu njegove kampanje za predsedničke izbore u novembru. Ekonomija, njegov ključni adut pre izbijanja pandemije, je teško pogođena. U februaru je stopa nazaposlenosti iznosila 3,5 procenata, krajem aprila 14,7. Samo u aprilu izgubljeno je 20.5 miliona radnih mesta. Preti recesija koja bi mogla da bude poraznija od vremena Velike depresije 1930-ih.

Hladni rat sa Kinom poprima neke elemente Hladnog rata Amerike sa Sovjetskim Savezom koji je obeležio decenije 20. veka. Kako bi blokirala sovjetski uticaj, Amerika se vojno angažovala širom sveta, uključujući i katastrofu vijetnamskog rata.

Sovjeti su intervencionisali protiv reformskih pokreta u Mađarskoj i Čehoslovačkoj. Za malo je 1962. izbegnut nuklearni sukob povodom kubanske raketne krize.

Da li ćemo ponovo biti svedoci demonstracija sile u obračunu u kome Trampova administracija konstantno optužuje Kinu da je napravila Covid-19 i omogućila njegovo širenje svetom, a Peking uzvraća kontra-optužbama da su američki vojnici koronu doneli u grad Vuhan tokom nekog vojnog festivala?

U toku je i trka ko će prvi napraviti vakcinu. U Vašingtonu strahuju da bi kineski naučnici mogli da budu prvi, da je Kinezi ne bi dostavili Americi, pa bi se kineska ekonomija oporavila brže od američke. Bio bi to dramatičan udar Trampu i njegovoj politici “Amerika prvo”.

Sadašnja tenzija nadovezuje se na višegodišnji trgovinski rat koji je obe strane koštao stotine milijardi dolara pre nego što su Tramp i predsednik Si Đinping u januaru postigli sporazum po kome se Kina obavezuje da kupuje više američkih proizvoda a SAD da smanje carine na kinesku robu. Sadašnja kriza ozbiljno je ugrozila implementaciju sporazuma.

Ratuje se i na drugim frontovima. Administracija u Vašingtonu ograničila je komercijalnu moć koneskog telekomunikacionog kolosa Huavej tako što je zaustavila prodaje tehnoloških komponenti koje proizvode američke firme. Peking ljutito preti uzvratnim merama. Na sve to, ne smanjuje se tenzija u Južno kineskom moru.

Tramp se oslanja na aprilsko istraživanje centra Pju po kome 62 odsto ispitanih Amerikanaca smatra da je Kina najveća pretnja američkoj bezbednosti, daleko više od Rusije ili Irana. Na komercijalnu konfrontaciju računa i predsednički kandidat demokrata Džo Bajden.

Ipak, američko-kineska tenzija razlikuje se od one iz vremena Hladnog rata 1. Privrede dve zemlje su u velikoj meri povezane. Američki izvoz u Kinu je 2018. iznosio 107 milijardi dolara, dok je prodaja roba Sovjetskom Savezu 1990. jedva dostizala jednu milijardu. U vreme prvog Hladnog rata SAD i SSSR su bili gotovo hermetički zatvoreni jedni za druge. Prošle godine je dva miliona Amerikanaca putovalo za Kinu a tri miliona Kineza je posetilo Ameriku.

Mnogo toga je drukčije u poređenju sa vremenima klasičnog hladnoratovskog sukoba dve vodeće nuklearne sile, ali predizborna kampanja u SAD utiče da konflikt dve vodeće ekonomske sile podseća na vremena koja pripadaju istoriji.

Perspektiva produžene američko-kineske tenzije postavlja Evropsku uniju u posebno neugodnu poziciju. EU je oprezna i ne želi da olako bude uvučena u konflikt.

“Analitičari su dugo govorili o kraju sistema predvođenog Amerikom i dolaskom azijskog veka. To se sada događa pred našim očima”, kaže šef diplomatije EU Džozep Borel dodajući da na pandemiju treba gledati kao na tačku zaokreta koja pojačava pritisak da se “odabere strana”.

U vremenima kada su odnosi prekoatlantskih saveznika na istorijski niskom nivou, kada širom Evrope drastično pada poverenje u američko lidesrtvo, za očekivati je da će EU odabrati nezavisniju poziciju prateći sopstvene interese i “izbegavajući da bude instrumentalizovana od jedne ili druge strane”. “Neophodna nam je rubusnija strategija za Kinu”, kaže Borel.

Evropljani nisu skloni da bespogovorno slede Trampov konfrontacioni pristup, ali Unija istovremeno sebi ne sme da dopusti da se ne oglašava oko pritisaka pekinških vlasti na Hong Kong, na muslimansku manjinu Ujgura ili na gušenje ljudskih prava, hapšenje disidenata pa i lekara koji su u prvim danima pokušavali da upozore na ozbiljne dimenzije korona krize.

“Period evropske naivnosti” oko Kine mora da se okonča, upozorio je još marta 2019. francuski predsednik Emanuel Makron. Naivnost priznaje i Borel, ali tvrdi da tome dolazi kraj i da je u politici prema Kini neophodno više kolektivne discipline. Nemačka i Francuska postaju sve glasniji kritičari Kine, ali koji su dometi “novog realizma” tek će se videti: trgovinska razmena EU i Kine je pre izbijanja pandemije iznosila 1,4 milijardi dolara – dnevno!

Iako je Kina iz prve faze pandemije izašla kao gotovo usamljeni dobitnik na globalnom planu, stvari će se menjati. EU je, recimo, sa zaprepašćenjem ustanovila da sve njene zalihe paracetamola dolaze iz Kine. Nemačka Vlada je odmah donela nov zakon koji strancima zabranjuje da kupuju medicinske kompanije. Slično reaguju u Francuskoj. Švedska saradnja sa Kinom je dramatično smanjena.

Kina je godinama kapitalisala tako što se skrivala iza zazora koje Evropljani imaju prema Rusiji. Moskva je, po tim predstavama, otvoreni protivnik EU, Peking samo pokušava da ostvari neke, primarno trgovinske interese. Rusija pokušava da unese haos, na Kinu se u kriznim vremenima može pouzdati kao na status kvo igrača. Dok Moskva liferuje dezinformacije ciljajući na evropske građane s ciljem da na vlast dovede populiste, Peking se fokusira na trgovinu.

Kina je, uostalom, kupovinom dugova pomogla ekonomski oporavak Evrope posle finansijske krize 2008, izbegla je da stane uz Rusiju oko Ukrajine i nije se pridružila Moskvi u podršci Bregzitu. Ustezanju od oštrijeg stava prema Kini doprinela je i Amerika pošto bi svrstavanje uz Vašington značilo da glavni partner Evropljana treba da bude Tramp – što nije neki izbor.

Evropski kurs zaoštravanja prema Pekingu otvoren je na proleće 2019. kada je Unija – pritisnuta problemima pristupa kineskom tržištu i alarmirana nacionalističkom i autoritarnom politikom Sijevog komunističkog vođstva – označila Kinu kao “sistemskog rivala koji promoviše alternativne modele vladavine”.

Najava promena bila je rezultat više faktora: veliki kineski investicioni projekat Pojasa i puta slabo napreduje a kineska ekonomija beleži usporavanje. Predsednik Makron počeo je da lobira da se Evropa više okrene Rusiji. Ipak, pojedine članice EU, poput Italije, na bilateralnom nivou održavaju visok stepen saradnje sa Kinom.

Uznemiren mogićnošću da bude izolovan, Peking je odgovorio proglašavanjem 2020. kao Godine Evrope i pojačanim inetresovanjem za istočnu Evropu gde su neke članice Unije istovremeno deo kineske grupacije 17+1. Onda je stigla pandemija.

Kina je agresivnom “diplomatijom maski” popravljala loš imidž iz prvih nedelja krize, a neodgovarajuće odgovore Evropljana na pandemiju koristila da pokaže neefikasnost zapadnih demokratija. Plasirani su lažni video snimci kako Italijani u Rimu pevaju kinesku himnu.

Iz Brisela su počele da stižu optužbe da Kina vodi “globalnu kampanju dezinformacija kako bi otklonila optužbe za izbijanje pandemije i popravila međunarodni imidž”. Raspoloženje evropske javnosti je od prvobitnih simpatija kineskom solidarnošću počelo da se okreće. Više od 70 odsto Nemaca veruje da je veća transparentnost Kine mogla da spreči razmere pandemije, ali dok je 37 procenata za podržavanje bliskih veza sa SAD, čak 36 odsto to kaže za Kinu. U Francuskoj međutim tek 12 odsto smatra da je Kina pravo mesto koje ima odgovore na izazove naredne decenije.

Evropa zazire od kineskog zagrljaja, ali ne bi da postane saveznik Trampa u njegovom Hladnom ratu 2 koji vodi protiv režima u Pekingu. EU će vreme koje dolazi pragmatski iskoristiti da osnaži sopstveni strateški suverenitet i time pokuša da dobije ulogu globalnog igrača.

Kakav će biti odgovor Kine? Plan Pekinga da EU pretvori u “bezbednu zonu” naspram Amerike je ugrožen, ali je gotovo izvesno da komunističke vlasti neće odustati od globalizacije od koje je Kina imala toliko koristi. Uostalom, Kina je više visokotehnološka korporacija nego što je komunistička država.