Turska u (ne)milosti sultanovoj

Politička trajektorija Redžepa Tajipa Erdogana, konzervativca čija stranka Pravde i razvoja (AKP) upravlja Turskom od 2002. godine, dospela je do tačke zabrinjavajuće autoritarnosti, koja preti da uništi demokratske i sekularne tradicije i Republiku vrati u tamna vremena srednjevekovne prošlosti. Erdogan je počeo je kao reformator koji je Turskoj, brzo po preuzimanju prvog od tri premijerska mandata, omogućio pravi ekonomski "bum". Dobijao je izbore sve ubedljivije, ali vreme je razotkrivalo njegove nezajažljive ambicije za sve više vlasti. U zemlji je prikupljao sledbenike tako što je demonizovao protivnike, nespreman da sluša bilo kakvu kritiku. Njegov kredo je da haos otvara šanse. U svetu je među uvećavajućom formacijom anti-elitističkih, nacionalističkih i konzervativnih lidera doživljavan kao inspirativni primer. Pokrenuo je islamizaciju zemlje, sebi potčinio armiju, službe bezbednosti i sudstvo, koje je i u zemlji nesavršene demokratije nekada bilo uvažavano u svetu. Iste ambicije pokazao je i prema akademskim krugovima i medijima. Tišina kojom su velike demokratije posmatrale kako jedna od demokratija Bliskog istoka klizu u autoritarnost bila je zaglušujuća. 

Neuspeli vojni udar jula 2016. iskoristio je da se obračuna sa svim kritičarima njegove apsolutističke vlasti. Pošto je na aprilskom referendumu obezbedio da se menja ustav kako bi zemlja prešla na predsednički sistem, Erdogan je uveren da će 2023. kao šef države nadgledati svečanosti stote godišnjice Republike, iako sve čini da pokopa legat osnivača savremene Turske, Mustafe Kemala Ataturka. Njegova Turska sve manje liči na državu koju je Otac Turaka uspostavio kada je na ruševinama Osmanskog carstva 1923. proglasio Republiku. Zemlja se danas sve više udaljava od Ataturkovih vizija evropske Turske. “Da li je Turska demokratija?”, pita se kolumnista uglednog magazina “Forin polisi” [1]

Novi sultan, kako ga zovu, rizikuje da poništi sve spektakularne rezultate ostvarene u privredi, i ne obazire se na potmulo nezadovoljstvo krugova velikog biznisa, kojima su uskraćena mnoga strana tržišta, a zapadni investitori zaziru od ulaganja. U međuvremenu je, tri godine od kako je izabran za predsednika, na referendumu ovog aprila, sebi obezbedio apsolutnu vlast, koja baca senku autoritarnosti na Parlament i Vladu. Slava velikog reformatora počela je da bledi. Tendencije ka orijentalnoj despotiji, regrutuje se sve više protivnika u zemlji, koja se opasno deli.

Osvetnički obračuni

Priliku za najoštriji obračun sa kritičarima u zemlji dobio je posle neuspešnog vojnog udara 15. jula prošle godine, u kome je više od 240 ljudi poginulo, a 2.000 povređeno. Vlast je kao organizatora optužila islamskog teologa Fetulaha Gulena, koji po svetu drži mrežu škola i humanitarnih organizacija i živi u SAD. “Gulenova teroristička organizacija” (FETO) [num] proglašena je za neprijatelja države u istoj ravni kao i kurdska militantna grupa PKK. Čitava opozicija bila ujedinjena protiv udara očekujući da će Erdogan, trenutak nacionalnog jedinstva iskoristiti za pomirenje sa sekularnom i liberalnom opozicijom. Nada je brzo ugašena kada se pokazala Erdoganova prava namera: da pod okriljem vanrednog stanja, zemlju očisti od svih kritičara, ne samo gulenista. Krenuo je osvetnički u obračun sa demokratskom državom.

Za godinu dana iz vojske, javnih ustanova i privatnog sektora otpušteno je ili suspendovano sa posla 150.000 ljudi i uhapšeno 50.000 osumnjičenih da su podržavali udar. Guverneri 47 provincija primorani su da podnesu ostavke, kao i najveći broj rektora turskih univerziteta. Hapšeni su oficiri, univerzitetski profesori i učitelji, sudije i državni funkcioneri, novinari, čak i prodavci baklave. Pre početka masovnih hapšenja, po zatvorima se nalazilo 200.000 osuđenika, ali 35.000 je pod hitno oslobođeno, kako bi oslobodili mesta za “neprijatelje države”. Hiljade imama su na molitvama petkom čitale propovedi koje im je poslala vlast. Turci su pozvani da denunciraju. Nesretnici koji su na registarskim tablicama imali slova F i G privođeni su na saslušanja kao mogući simpatizeri Fetulaha Gulena. Tužioci su otvorili više od 1.800 slučajeva protiv onih koji su “uvredili” predsednika. Tokom obračuna, vlasti su zaplenile mnoge privatne firme i transferisale čak oko četiri milijarde dolara iz privatnog sektora u državni, što je mnoge podstilo na zavođenje poreza na bogatstvo 1942., kada su na udaru bili hrišćani, pre svega Grci i Jevreji. Kao kruna, režim je zapretio da će zbog “terorista” ponovo vratiti smrtnu kaznu, koja je ukinuta 2002. u okviru procesa pridruživanja EU i kao preduslov članstvu u Savetu Evrope. Erdogan je izjavio da bi potvrdio takvu odluku Parlamenta, iako bi to bio zvanični kraj turskih EU ambicija.

 Opasne podele

Prvo ozbiljno upozorenje režimu bile su demonstracije koje su se sa istambulskog trga Taksim maja 2013. prenele na čitavu zemlju. [2] Erdogan je uzvaratio na jedini njemu poznat način: silom. Na svaki način je 81,5 miliona Turaka uterivao u svoj politički tor. Zaboravio je staru mudrost koja kaže da je narodu na silu moguće uzeti sve, ali mu na sili ništa nije moguće dati. Dok Erdogan sve više koncentriše vlast u svojim rukama, potmuli otpor raste, iscrtavajući po zemlji oštru demarkacionu linju podela. U julu su protivnici politike opresije organizovali spektakularni marš od Ankare do Istanbula. Peške, 350 kilometara. Stotine hiljada ljudi se okupilo na završnom mitingu u Istanbulu, kulminaciji tronedeljnog puta, tokom koga se zahtevalo da se Erdogan okrene demokratizaciji ili se u suprotnom suoči sa “revoltom protiv nepravde” [3] Za manje od nedelju dana, Erdogan je uzvratio starom recepturom: kontra-mitingom. Na godišnjicu neuspelog udara, pred velelepnom novom predsedničkom palatom u Ankari, organizovao je miting svojih pristalica. Ono što je hteo da poruči bilo je jasno: posle svih otpuštanja i hapšenja, podrška predsedniku i njegovom “drugom ratu za nezavisnost” je i dalje masovna. Prepoznatljiva scenografija svakog vlastodršca: mnogo zastava i slogana sa izlivima podrške. Ljudima je bilo omogućeno da tog dana slobodno putuju ferijima i autobusima. Kompanije mobilne telefonije podsećale su pretplatnike na događaj. Turska se opasno deli.

Islam

Povratak islama u svakodnevni život doneo je Erdoganu, posvećenom muslimanu, čija žena nosi hidžab, deo popularnosti, posebno među sirotinjom iz unutrašnjosti, ali agresivna islamizacije brine liberalne krugove, koji su zapanjeni Erdoganovim predlogom da stjuardese u nacionalnoh avio kompaniji Turkiš erlajnz, prestanu da karminišu usta kako bi izgledale islamski smerno. U deceniji do 2015., prema podacima Direktorata za verske poslove (Diyanet), u Turskoj je izgrađeno 8.985 džamija. [4]  U isto vreme, uporedo sa rastom opšte netolerancije, sve su glasniji pozivi da se slavna istanbulska Aja Sofija ponovo pretvori u džamiju. U manastiru Sumela, u gradu Trabzon, zabranjena je pravoslavna liturgija. Malobrojnim grčkim pravoslavcima neophodna je posebna dozvola da drže službe u svojim crkvama – što je sumorno podsećanje na muslimanske pritiske na hrišćane od sredine 7. veka do danas, posebno posle pada Konstantinopolja 1453. godine. Postupna islamizacija turske unutrašnje i spoljne politike, jedan od prioriteta Erdogana i njegove AKP od 2011., odražavalo se i na izbor saveznika po svetu. Među njima je vremenom, posebno od izbijanja rata u Siriji, rastao broj raznih ekstremnih islamističkih formacija.

Agenda islamizacije ne samo da je Tursku opasno podelila na dva bloka, već i dovela do optužbi saveznika sa Zapada da je propuštao stotine evropskih džihadista, koji su išli za Siriju da bi se pridružili Islamskoj državi i sumnjičenja da na razne načine potpomaže radikalne islamističke grupe.

Ono što je Ankara uporno demantovala, u avgustu 2016. zvanično je potvrdila nemačka Vlada: Turska je godinama sarađivala sa islamističkim grupama i podržavala militantne organizacije na Bliskom istoku, pisalo je u poverljivom izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova, do koga je došla državna televizija ARD. To što se Ankara solidarisala sa Muslimanskom braćom u Egiptu, Hamasom u Pojasu Gaze ili islamističkim opozicionim grupama u Siriji, nikoga nije posebno iznenadilo.

Istina koju je Erdogan pokušavao da prikrije, morala ja da izbije na površinu. Na Zapadu se sve češće čulo da takva Turska ne može da bude pouzdan saveznik. Bilo je i poziva da se Turska izbaci iz NATO.

OSLONAC NA NACIONALIZAM

Erdogan se, kao populista, suprostavlja liberalnoj demokratiji – i po tome se ne razlikuje od kolekcije sličnih po Evropi ili Latinskoj Americi. Ono u čemu se razlikuje je da su birači populista po Evropi, nezadovoljni političkim establišmentom, dok on u Turskoj i dalje dobija veliki broj glasova. Tajna je u kombinaciji populizma i nacionalizma. Erdogan je autoritarni nacionalista i po tome pripada mnogo užem krugu aktuelnih lidera sveta. On podstiče turski nacionalizam i to je, moguće, njegova jedina preostala veza sa Kemalom Ataturkom. [5]

Cenu ponovo plaćaju Kurdi, koji potvrđuju da Erdogan sistemstski nazaduje. On je kao premijer uknjižio veliki poen kada je otvorio dijalog sa Kurdima i militantnom Radničkom partijom Kurdistana (PKK), sa kojom su oružani sukobi na jugoistoku Turske trajali tri decenije i odneli 40.000 života. Na insistiranje Zapada, odustao je od smrtne kazne uhapšenom lideru PKK Abdulahu Očalanu, koji je sa služenja kazne doživotne robije podržao pregovore. Primirje je trajalo dve godine, do 2015., kada je Erdogan iz sasvim sebičnih razloga uticao da se obnovi oružani sukob. Njegova stranka nije uspela da na izborima osvoji apsolutnu većinu neophodnu za promene Ustava. Račune je Erdoganu pomrsila prokurdska Narodna demokratska partija (HDP) koja se uspela da prebaci prag od 10 procenata neophodnog za ulazak u Parlament i postala druga po snazi stranka u zemlji. Besan, Erdogan je pohapsio hiljade kurdskih političara. U zatvoru je i lider HDP Salahatin Demirtas optužen sa terorizam. Predsednik je, kako bi povratio glasove za AKP, sve vreme raspirivao turski nacionalizam predstavljajući Kurde kao isključive krivce. Obnova rata sa Kurdima bila je neizbežna.

Terorizam je ponovo počeo da potresa Tursku. “Kurdistanski sokolovi slobode”, jedna od grupa unutar PKK, odgovorna je za pogibiju 38 osoba kod stadiona “Bešiktaša” u Istanbului bombasški napad u Ankari koji je odneo 37 života [6]

Cenu nacionalizma na severu Anadolije plaća i druga manjina: Alevi, koji čine između desetine i petine turskog stanovništva od 74 miliona. Ovi muslimani – čija je vera amalgam sunizma, šiizma, sufizma i lokalnih tradicija – sebe doživljavaju kao kulturni identitet, manje kao formu vere.

Za razliku od sekularista koji u Erdoganu vide islamistu, Alevi u njemu vide eksplicitnog, netolerantog sunita. A nije bilo tako. Erdogan je 2007. počeo “Alevi otvaranje” koje su mnogi doživeli kao izazov monokulturnom i monoetničkom nacionalnom identitetu koji su promvisali očevi Republike. Oni po kojima je idealni građanin Turčin, a ne Kurd, koji je bez obzira na verske naklonosti sunit, a ne Alevi. “Mi smo svi građani Turske Republike”, poručio je Erdogan grupi Alevija februara 2008. “Mi smo blizanci bez diskriminacije među nama”. Deceniju kasnije alevitski “džemeviji” – centri kulturne aktivnosti – se zatvaraju. Erdogan je od pragmatskog političara koji je bio spreman da otvori dijalog sa Kurdima dospeo do tvrdog nacionaliste. Direktorat za verske poslove, koji je prošle godine imao budžet od 1,8 milijardi dolara – više od mnogih ministarstava – podstiče isključivo sunitsku islamizaciju. Vladajućoj AKP nedostaje spremnost da prihvati različitost.

Ražalovana armija

Armija je tokom vremena Republike izvršila četiri vojna udara, i njeno stavljanje pod civilnu kontrolu bilo bi sasvim u skladu sa principima savremene demokratske države, ali Erdoganu nije cilj demokratija. Njemu je armija, tradicionalno smatrana za čuvara Atatirkovog sekularnog legata, latentna opasnost i pretnja nastavku islamizacije turskog društva. Vanrednim penzionisanjima generala i admirala, Erdogan je drugu po brojnosti armiju NATO, stavio pod ličnu kontrolu, a sistematske masovne čistke usledile su posle propalog udara, tokom koga je predsednik jedva izbegao da bude uhvaćen. Početkom ovog avgusta, Erdogan je odobrio imenovanje novih komandanata kopnene vojske, mornarice i vazduhoplovstva, što su bile najveće promene posle njegove pobede na aprilskom referendumu. Zadržan je jedino načelnik generalštaba Hulusi Akar, koga su zaverenici prvoga dana neuspelog prologodišnjeg puča kidnapovali, kao i dvojicu od trojice novonaimenovanih komandanata. Vlada je prošle godine otpustila 169 generala i admirala, gotovo polovinu visokog oficirskog kora. U zemlju je opozvano oko 400 vojnih izaslanika, ali se veliki broj nije vratio strahujući od represije. Oko 7.000 pripadnika vojske je uhapšeno pod optužbom učešća u puču, kršenje Ustava i pokušaja Erdoganovog ubistva. Zbog veza sa FETO, ukupno je iz armije izbačeno više od 22.000 lica, najviše studenata vojnih škola – čak 16.000.

Time su zaokružene promene u vojsci koje se na Zapadu pozdravljaju  kao čin uspostavljanja civilne kontrole, ali se istovremeno izražava bojazan što je turska armija ostala bez velikog broja iskusnih oficira. Vlada preko novinskih oglasa pokušava da angažuje novih 25.000 regruta, ali mnogi oficiri koji sada sede u zatvoru, kontrolisali su ključne vojne aktivnosti i biće potrebne generacije da se gubitak nadoknadi. Istovremeno, unutar armije raste uticaj radikalnih grupa kao što su ultra-nacionalistička Patriotska partija (Vatan Patrisi) ili islamistička Grupa Sadat. “Vojska prolazi kroz najteži period u svojoj istoriji”, kaže bivši načelnik Generalštaba Ilker Bašbug. Erdogan je sada uveren da su eleminisani sekularni generali, moguće spremni za nov udar, i da su ih zamenili “dobri muslimani”.

Hapšenje medija

Posebna priča je Erdoganov odnos prema medijima. I u ovom slučaju se pokazuje koliko je njegova politička trajektorija regresivna. U prvim godinama vlasti su prihvatale reformski kurs. Promenjen je imidž Turske koja je 1990-ih bila poznata kao svetski lider po broju uhapšenih novinara. Koliko 2008. godine, samo jedan novinar bio je u zatvoru. Onda je, jula iste godine, vlada optužila tajnu nacionalističku organizaciju za pokušaj državnog udara. Otvorena je serija procesa. Erdogan tokom tri premijerska mandata nije imao mnogo sluha za kritičku reč, ali od kako je 2014. izabran za predsednika, svoju autoritarnost je u mnogim prilikama pokazivao upravo u odnosu prema medijima: gasio je listove, menjao uredničke timove u uglednim novinama kao što je “Zaman”, zatvarao TV i radio stanice, portale. Čak je u jednom trenutku pokušao da zabrani Facebook [7]

Pritisci na medije su se dramatično ubrzali posle pokušaja udara 15. jula prošle godine. Poseban zakon donet je neposredno posle udara. Zatvorene su hiljade privatnih obrazovnih institucija, medijskih organizacija i izdavačkih kuća koje vlast sumnjiči da su povezane sa Gulenovim pokretom. Mnogi novinari optuženi su da su simpatizeri FETO. Usledio je novi talas hapšenja, koji je Tursku vratio na prvo mesto na svetu po broju novinara u zatvorima. Potvrđujući da okreće leđa Evropi, Erdogan je organizovao upade snaga reda u redakciju uglednoh “Hurijeta”. Potom je zatvorio i jedan od simbola vremena Kemal paše: u policijskoj akciji krajem prošle godine zatvoren je “Džumhurijet”, sveti gral turskog novinarstva, osnovan samo godinu dana posle proglašenja Republike. Novinari su pohapšeni pošto je list objavio tekst u kome se, uz dokaze, tvrdi da je turska obaveštajna organizacija (MIT), oružje za Siriju tajno prebacivala kao humanitarnu pomoć.

Gašenje lista koji je glasilo najveće opozicione Republikanske narodne partije, iste kojoj je pripadao Ataturk, potvrda je stanja da u današnjoj Turskoj urednici ili autori veoma lako mogu da završe u zatvoru, baš kao što čitacoci lako mogu da izgube posao ukoliko čitaju “pogrešne novine”.

U velikoj čistki koju je predsednik Redžep Tajip Erdogan pokrenuo posle neuspešnog državnog udara, omiljena meta režima su novinari. Zatvorene su tri novinske agencije, 16 TV i 23 radio stanice, 45 listova, 15 magazina i 29 izdavačkih kuća. Prema podacima Komiteta za zaštitu novinara, u turskim zatvorima se krajem 2016.godine, nalazio 81 novinar, mada izvori turskih opozicionih medija, onih koje Erdogan još nije uspeo da ućutka, procenjuju da ih je najmanje 150. Vlada u Ankari smatra da može da krši sve zakone i konvencije, nacionalne ili međunarodne. Premijer Binali Jildirim je, po nalogu predsednika, odbacio sve kritike iz SAD i EU oko ugroženih medijskih sloboda i poručio da “Turska neće biti na kolenima”. Krajem jula, turski sud je ipak naložio oslobađanje sedam novinara 93 godine starog “Džumhurijeta”, iako je četvoricu najuglednijih urednika ostavio iza rešetaka. Optuženi su da su sarađivali sa “teroristima”, što je posle pobunjeničkih Kurda, omiljena predsednikova kvalifikacija za sve koje sumnjiči da imaju neke veze sa prošlogodišnjim pokušajem udara.

Konfliktna diplomatija

Prkosno dugo je Amerikancima zabranjivao korišćenje velike vazduhoplovne baze Indžirlik na istoku zemlje i time poremetio saradnju sa Vašingtonom i drugim članicama NATO u kome Turska ima drugu armiju po brojnosti. “Nepouzdan saveznik”, tako ga doživljavaju na Zapadu. Svojim stavom “dođavola sa Evropom” ugrozio je odnose sa Evropskom unijom. Rusima je oborio lovca iznad Sirije. Tek posle ozbiljnih sankcija koje je zavela Moskva prihvatio je da se prvi put za nešto javno izvini i napravi zaokret srdaćnosti prema Vladimiru Putinu. Uništio je odnose sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom koga opsesivno pokušava da skine sa vlasti. Za Siriju je uputio vojnike, ali ne da bi međunarodnoj koaliciji pomogao u borbi protiv Islamske države, već da bi sprečio da sirijski Kurdi uspostave teritorijalne i druge kontakte sa Kurdima po Iraku i Turskoj. Vojni angažman u Siriji postavio je Tursku na metu islamskim teroristima, dodatno doprioseći unutrašnjoj desatbilizaciji.

Kao aktivni promoter sunitskog islama, pokvario je saradnju sa većinski šiitskim Irakom i Iranom. Podrškom konzervativnoj sunitskoj Muslimanskoj braći u Egiptu doveo je do raskida odnosa sa Kairom. Sa Izraelom čas prekida, čas normalizuje odnose, potvrđujući svoju sujetnu plahovitost.

Da li vođen željom da konsoliduje vlast ili dubokim uverenjem da humanitarne organizacije pomažu grupe koje se njemu protive, odobrio je hapšenja stranih humanitaraca na jugoistoku zemlje, koji su bili zaduženi za distribuciju vitalnih potreba Sirijcima preko granice. Režim se okomio na razne nevladine organizacije. Posebno američke, jer Erdogan Amerikancima ne može da oprosti što nisu spremni da mu isporuče Fetulaha Gulena.

Sukob sa Nemcima

Erdogan je vešto iskoristio migrantsku krizu. Preteći stalno da će pustiti da tri miliona sirijskih izbeglica sa turske teritorije krene ka Evropi, naplatio se kod EU sa tri milijarde eura, ali i zahtevima o ubrzavanju procesa ulaska Turske kao zemlje kandidata u EU. Dodatno je zahtevao viznu liberalizaciju, a kada je nije dobio, otvorio je još jedan front diplomatskog ratovanja.

Erdogan je optužio Evropu kao “fašističku i okrutnu” zapretivši revizijom odnosa sa EU oko čega Ankara sve više gubi enuzijazam. Fokus napada je pre svega Nemačka od koje se zahteva objašnjenje zašto je dala azil bivšim oficirima turske armije i drugim zvaničnicima optuženim da su imali uloge u neuspelom udaru. Ankara ne prašta ni što je u martu 30.000 Kurda u Frankfurtu demonstriralo uzvikujući “Erdogan terorista” i “Sloboda za Odžalana”, Abudlaha Odžalana, bivšeg lidera Radničke partije kurdistana (PKK), koji u Turskoj izdržava kaznu doživotnog zatvora. Berlin ne odstupa. Uoči aprilskog referenduma, nemačke (i holandske) vlasti su zabranile da ministri AKP agituju među tri miliona Turaka koji žive u Nemačkoj. Zabrana je potpuno razbesnela Erdogana i poremetila veze sa EU, posebno sa Berlinom, koji je optužen da primenjuje “nacističke metode”.

“Turska nije zemlja koju možete da gurate i povlačite okolo, nije zemlja čiji građani mogu da se povlače po zemlji”, poručio je ljutito predsenik da bi otvoreno zapretio: “Ukoliko Evropa nastavi ovim putem, ni jedan Evropljanin, u bilo kom delu sveta, neće moći bezbedno da hoda ulicama”.

Afera se privremeno stišala, ali nemački ministri spoljnih poslova, finansija i pravde savetovali su letos Nemce da ne putuju za Tursku, niti da sa njom posluju. Ozbiljno upozorenje, imajući u vidu da je Nemačka najveći trgovinski partner, i da je više od 3,3 miliona Nemaca prošle godine posetilo Tursku. Ne odstupa ni Erdogan. “Podsećam moje nemačke prijatelje i čitav svet da ne možete da okrivljujute Tursku. Vi nemate snage da nas uplašite takvim stvarima”. Nedavno je bio sasvim jasan: “Ja ne slušam Hansa i Georga. Slušam šta imaju da kažu Ahmet, Mehmet, Hasan, Husein, Ajša, Fatma i Hatidže”. Njegovi sledbenici bili su oduševljeni.

Neizvesna budućnost

Turska je kroz noviju istoriju prilazila teške periode. Urbana gerila između levice i desnice 1970-ih. Ekspolozija kurdskog separatizma 1990-ih. Koliko god da su metode suprotstavljanja bile brutalne, uključujući i vojne udare i policijske progone, vojska je Tursku sačuvala od implozije. Erdogan je mnogo toga promenio. Postao je predsednika, ali je de fakto i premijer i lider Stranke pravde i razvoja. Tako je stvorio dve Turske. Prva – konzervativna, ruralna, neobrazovana i utonulu u okrilje islama – veruje da živi u raju. Druga – liberalna, sekularna, urbana, obrazovana, Kurdi i Alevi veruju da žive u paklu. Redžep Tajip Erdogan rešen je da odustane od demokratije. Uopšte se ne obazire kada lider najjače opozicione Republikanske narodne partije (kojoj je pripadao i Ataturk) upozorava: “Ne želimo vladavinu jednog čoveka, to je autoritarni režim”.

Ali, Erdogan možda i nije koren turskih problema. To bi pre mogao da bude okamanjeni ciklus represije i revanšizma kome kao da nema kraja.