Venecuela: od socijalizma do haosa
Nekada jedna od država Latinske Amerike sa najdužom tradicijom demokratije i
zemlja sa najvećim utvrđenim rezervama nafte na svetu, dovedena je posle godina
neuspešnog eksperimentisanja sa bolivarskim “socijalizmom 21. veka”, milionske
inflacije, endemske korupcije, osiromašenja, gladi, kriminala i autoritarne vlasti na
ivicu kolapsa.
Venecuela je uhvaćena u kovitu političkog haosa koji je odneo više desetina života,
doprineo ekonomskom strmoglavu i nezabeleženoj humanitarnoj krizi posle
bekstva gotovo četiri miliona ljudi, a sukob socijalističkog predsednika i liberalnog
šefa Parlamenta odmah je prizvao rivalitet velikih sila. Najozbiljnija kriza poslednjih decenija počela je 21. januara kada je predsednik Nikolas Maduro počeo svoj drugi mandat koji je osporen na masovnim protestima onih koji tvrde da je maja prošle godine izabran na kontroverznim izborima na kojima je mnogim opozicionim kandidatima onemogućeno učešće ili su bili uhapšeni.
Situacija je gotovo paradoksalna jer i akcije opozicije i vlasti imaju legalno
utemeljenje. Predsednik Nacionalnog kongresa Huan Guaido obezbedio je da
parlament pod kontrolom opozicije izglasa odluku po kojoj je Madurov mandat
proglašen za nelegitiman, a od predsednika je zatraženo da raspiše nove izbore.
Državni tužilac uzvratio je zahtevom da se Guaidu zabrani izlazak iz zemlje i da se
zamrzne njegova imovina. Vrhovni sud, pod Madurovom kontrolom, odmah je
uvažio zahtev ali se uzdržao od izdavanja naloga za hapšenje – pošto je obavešten o upozorenju iz Bele kuće o “ozbiljnim posledicama”.
Suočen sa najvećim izazovom od kako je posle smrti Uga Čavesa 2013. preuzeo
vlast, Maduro je to odbio. Guaido se pozvao na Ustav, preuzeo vlast i proglasio
prelaznim liiderom.
“Moja dužnost je da pozovem na slobodne izbore jer postoji zloupotreba vlasti a mi
živimo u diktaturi. U Venecueli, ili ćemo prihvatiti dominaciju, totalnu opresiju i
torturu Madurovog režima, ili ćemo za naš narod izabrati slobodu, demokratiju i
prosperitet”, izjavio je Guaido.
Hiljade građana odazvale su se Guaidovom pozivu na nacionalni protest kako bi se
Maduro primorao da preda vlast prelaznoj vladi. Miljenik Zapada školovan u SAD
ponavlja da je Maduro svoj drugi mandat želeo da počne posle izbornih krađa
2017. i godina autoritarne vladavine koja je zemlju gurnula u ekonomsku i
humanitarnu katastrofu.
Što je pretnja postajala ozbiljnija, režim je uzvraćao sve agresivnije. Madurove
Snage specijalne akcije (FAES) intervenišu po siromašnim “bariosima”,
kvartovima Karakasa koji su nekada davali snažnu podršku predsednikovom
socijalizmu. Najmanje 40 ljudi je ubijeno, a više od 800 uhapšeno. Odgovor vlasti
podseća na proteste 2017. kada je Vrhovni sud po Madurovom nalogu oduzeo deo
moći Parlamenta. Tada je stradalo više od 150 osoba.
Dok pojačava kontrolu medija, Maduro je opoziciji ponudio dijalog upozoravajući
u posebnoj video poruci američki narod daTramp pokušava da organizuje državni
udar i da bi Vašington mogao da napravi novi Vijetnam. Poslao je pisma liderima
Bolivije, Meksika, Rusije i Urugvaja nudeći im posredovanje u razgovorima sa
opozicijom. Guaido nije odgovorio. Ključ drži moćna armija koja za sada podržava Madura i ignoriše Guaidovu ponudu za amnestiju svih pripadnika vojske koji su se suprotstavljali sopstvenom narodu. Osporavani predsednik odlazi na vojne manevre a za sredinu februara zakazao je velike vojne vežbe koje treba da pošalju signal da je armija uz njega.
Narod strahuje od izbijanja građanskog rata. Sve opcije su na stolu.
Mladi opozicionar odmah je podelio svet: dobio je podršku SAD i dvadesetak
zemalja. Vlast u Karakasu uzvratila je prekidom diplomatskih odnosa sa SAD i
naložila američkim diplomatama da napuste Venecuelu – što je Vašington odbio.
Španija, Britanija, Francuska i Nemačka dale su 26. januara Maduru rok od osam
dana da raspiše nove izbore preteći da će u siprotonom priznati Guaida kao
predsednika. Rusija, Kina, Meksiko i Turska potvrdili su savezništvo sa Madurom.
Unutrašnja borba odmah je izbacila na površinu svoju globalnu dimenziju rivaliteta
velikih sila: Rusija čvrsto podržava Madura, a Kremlj kaže da Madurova spremnost
na dijalog zaslužuje “visoko uvažavanje”.
Kakve su Trampove namere?
On se vraća na Monro doktrinu iz 1823. po kojoj je Latinska Amerika “dvorište” SAD, pa je u telefonskom razgovoru sa Guaidom snažno stao u odbranu “borbi Venecuele da povrati demokratiju”. Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton pokrenuo je međutim lavinu spekulacija kada je na brifing doneo notes u kome su novinari prepoznali reči “5.000 vojnika za Kolumbiju”, koja je sused Venecuele. Da li administracija ozbiljno razmatra slanje trupa koje bi se koristile za vojnu intervenciju – što bi bilo dijametralno suprotno Trampovim obećanjima da ga, za razliku od prethodnika, ne zanima da šalje američke momke po svetu.
Šef Bele kuće jeste rekao da su “sve opcije na stolu”, ali vršilac dužnosti sekretara
za odbranu Patrik Šenehan saopštio je da o slanju trupa nije razgovarao sa
Boltonom, dok predstavnik Pentagona nije našao ništa što bi podržalo Boltonovu
zabelešku. Uprkos tome, vojna opcija se ne isključuje.
Tramp je avgusta 2017. iznenadio Pentagon najavom da je “vojna opcija” protiv
Venecuele na stolu. Septembra 2018. The New York Times je izvestio da su se
zvaničnici administracije sastajali sa nezadovoljnim venecuelanskim oficirima da
bi razmatrali mogućnost vojnog udara.
Perspektiva promene režima na daljinski iz Vašingtona brine mnoge po Latinskoj
Americi koji nemaju simpatija za Madurovu vlast. Istorija američkih angažmana po
kontinentu i Trampova retorika ne idu u korist Guaida koji, kako piše Wall Street
Journal , svoje izjave koordiniše sa SAD. Upravo to jača Madurove optužbe protiv
Amerike. “Ne verujte gringosima”, ponavlja on.
Godine uspona i decenije slobodnog pada
Dobre tri decenije, sve do početka 1980-ih, Venecuela je bila ekonomski dinamo
Latinske Amerike, magnet imigrantima koji su stizali čak iz Španije ili Italije. Onda
je Ugo Čaves, koji je postao predsednik 1999, promovisao varijantiu socijalizma
koja je mnoge biznise zatvorila ili nacionalizovala. U čistkama industrije nafte –
središta opozicije njegovoj vlasti – uklonjene su hiljade zaposlenih i zamenjene
političkim lojalistima bez neophodnih tehničkih znanja.
Nazadovanje se pretvorilo u slobodan pad kada je posle Čavesove smrti 2013. vlast
preuzeo bivši vozač kamiona i sindikalni lider Maduro. Neefikasna vlast, korupcija
i pad cene nafte na svetskom tržištu definitivno su uništili Venecuelu. Ekonomija je
oslabila za gotovo 50 procenata, proizvodnja nafte pala je na nivo kakav nije viđen
od 1950. Hiperinflacija je 2018, dostigla 1,3 miliona procenata a ove bi po
procenama Međunarodnog monetarnog fonda mogla da dođe do brojke od 10
miliona. Siromaštvo je poput kancera razjedalo socijalno tkivo, ali Maduro je
vladao čvrsto uz finansijsku pomoć Rusije i Kine, obaveštajnu podršku Kube i
prodaje zlata Turskoj.
Bogati Venecuelanci prvi su se dali u bekstvo rentirajući kuće po Majamiju ili
Madridu. Kako je kriza napredovala, građani zemlje koja je svojevremeno bila
najbogatija nacija latinske Amerike mereno po glavi stanovnika, za kratko vreme
su postali kontinentalna sirotinja.
Pritisnuti teretom propalog Madurovog socijalističkog eksperimenta, oko 5.000
ljudi dnevno je napuštalo Venecuelu uzrokujući najveću migranstku krizu
poslednjih decenija. UN procenjuju da je 2018. iz zemlje pobeglo blizu dva miliona
ljudi, mimo 1,8 miliona koje je u egzodus otišlo ranijih godina. Maduro međutim
nastavlja da se kocka i odbija većinu ponuda iz sveta za pomoći u hrani i lekovima.
Profesori beže od gladi da bi postali ulični prodavci u Peruu ili domari u Ekvadoru.
Advokati na Trinidadu u Tobagu rade kao nadničari na građevinama. Žene iz
nekada imućnih familija zaposlile su se kao kućne pomoćnice. Mnogi su postali
žrtve švercera, prodavaca lažnih viza, poslodavaca-eksploatatora, taoci
korumpiranih birokrata ili zatvorskih čuvara.
Ali, suočene sa sopstvenim problemima, zemlje Latinske Amerike počele su da se
brane od imigranata. Panama je ukinula izdavanje novih viza 2018. Kolumbija je
obustavila program koji je desetinama hiljada Venecuelanaca omogućavao da
cirkulišu u pograničnoj zoni. Čile je prošle godine zatražio da imigranti imaju
pasoše – koje većina nema.
Amerikanci Madurove milijarde preneli na Guaida
Maduro još tvrdi da SDA žele da kontrolišu venecuelansku naftu, “kao što su to
učinile u Iraku i Libiji”. Amerikanci su se oslonili na omiljeno oružje pritiska –
sankcije. Kaznene mere su venecuelanskoj državnoj naftnoj kompaniji Petróleos de
Venezuela S.A. (PDVSA) zamrzle sedam milijardi dolara na računima u SAD i
blokirale još 11 milijardi očekivanog prihoda do kraja ove godine koji ostvaruje
kompanija Citgo, koja u Americi poseduje tri rafinerije i zapošljava hiljade radnika.
Ministartsvo trgovine u Vašingtonu preciziralo je da novac ide u poseban fond koji
će moći da koristi Guaidova prelazna vlast, a sekretar za finansije Stiven Mnučin
preti uvođenjem dodatnih kaznenih mera.
Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov izjavio je da sankcije krše “sve moguće
međunarodne norme” i obećao da će Rusija “učiniti sve da bi podržala legitimnu
vlast predsednika Madura”, ali kako Venecuela najviše nafte, 40 odsto, prodaje
upravo Amerikancima, finansijski pritisak značajno oteževa Madurove napore da
koliko-toliko konsoliduje stanje u zemlji na ivici potpune propasti. Predsedniku
situaciju dodatno otežava Banka Engleske koja je u međuvremenu odbila Madurov
zahtev da vrati na raspolaganje zlato u vrednosti od 1,2 milijarde dolara.
Posle svega, ostaju samo dva scenarija: prvi je otvaranje dijaloga i mirno rešenje.
Drugi je građanski rat kao u Siriji u čijoj bi pozadini bilo mnoštvo stranih aktera
