Zaslepljena Vučićem, opozicija propušta dijalog o Kosovu

Svestan moći kojom raspolaže, Aleksandar Vučić je krajem jula najavio nov put za rešavanje kosovskog konflikta, pozvao sve na „hrabar i realan“ dijalog, ali njegova inicijativa je u najboljoj tradiciji srpskog „malo morgen“ naišla na bedem opstrukcije liberalne opozicije.

Nespremnost da se važnost dijaloga o Kosovu shvati, da se preskoče personalne surevnjivosti, taštine i sujete, je neodgovorna, neozbiljna ali i bolna.

Kosovo nije samo predsednikov problem, ni SNS-a, ni Pokreta slobodnih građana ni Dveri. Kosovo je srpski problem, državno pitanje najneuralgičnije od svih jer određuje unutrašnju stabilnost, mir u regionu, pristupanje EU, utiče na investicije, zaposlenost, svekolike reforme. Kosovsko pitanje je sasvim retka prilika da se Srbija, posle decenije nespremnosti suoči sa činjenicama okupi u raspravi o pitanju koje nije ni lično, ni partijsko. Nespremnost da se to shvati, da se preskoče personalne surevnjivosti, taštine i sujete, je neodgovorna, neozbiljna ali i bolna.

Ako je neko protiv onoga što je deo njegove političke platforme pregovornog rešavanja kosovskog konflikta, onda je to čist nihilizam.

Kao da ništa lideri koji se kunu u Zorana Đinđića nisu naučili iz njegovih reči: „Međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga i vi to treba da razumete i kroz sve to nekako da prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizuje tu situaciju i ko kaže, ja imam namere i samim tim namerama ulazi u nešto i na kraju dobije po glavi je ili naivan ili nesposoban. To je, zapravo, karaktaristika tih tradicionalnih društava gde se ono što je upravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje“.[1]

Zašto se liberalni lideri ne upitaju kako su dospeli u poziciju da je Vučićev poziv na dijalog o najdelikatnijem srpskom pitanju dobio široku podršku EU, a proevropski opozicionari se tvrdoglavo oglušuju?

Nisam Vučićev fan, teško da ću ikad biti, ali u njegovoj inicijativi prepoznajem elemente ovakvog razmišljanja: “Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo davno izgubili”.

Već duže od decenije zastupam tezu da je dijalog oko Kosova neophodan i da je suviše važan da bi bio prepušten samo političarima. Da bi se izgradio stav koji će prihvatiti relevantna većina, u takvom dijalogu moraju da učestvuju vlast i opozicija, SANU, Srpska pravoslavna crkva, istoričari umetnosti, kustosi muzeja, generali i obaveštajci, topografi, rudarski i saobraćajni inženjeri, nevladine organizacije, medijski analitičari. Poziv na dijalog deluje kao odgovorno suočavanje sa realnošću, tim više što je i predsednik svestan da Srbija još nije spremna za otvoren razgovor o rešenju konflikta. Ali, gde su mu sagovornici? Vučić sarkastično konstatuje da je „veoma zadovoljan“ što je širok društveni dijalog pokrenut – pa makar on bio i „Ua, Vučiću!“. Obećava da „neće popustiti“, ali opozicija ga ignoriše. Antievropska, kleronacionalistička, proruska opozicija razumljivo je protiv bilo kakvog dijaloga o „najsvetijoj srpskoj reči“. Vojislav Šešelj govori o „Lazarevoj kletvi“.[2]

Kao da ništa lideri koji se kunu u Zorana Đinđića nisu naučili iz njegovih reči: „međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga i vi to treba da razumete i kroz sve to nekako da prođete, a da ne nastradate. — Kao da ništa lideri koji se kunu u Zorana Đinđića nisu naučili iz njegovih reči: „međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga i vi to treba da razumete i kroz sve to nekako da prođete, a da ne nastradate".

Razočaravajući je opstrukcioni stav liberalne opozicije. Odbijaju svaku pomisao da sednu sa Vučićem. Biti po svaku cenu protiv, samo zato što je inicijator Vučić, nije politika već slabovida anti-politika. Ako je neko iz takvog razloga protiv onoga što je deo njegove političke platforme pregovornog rešavanja kosovskog konflikta, onda je to čist nihilizam. „Neodgovorno je biti ličan“, napisao je nedavno u „Danasu“ Zoran Ostojić. [3] Opozicija ima sva prava da u Vučiću vidi „crnog đavola“, ali njena obaveza je da nekada i sa šejtanom sedne da bi se rešila sudbinska pitanja zemlje. Umesto toga, „evropejci“ pokazuju elementarni nedostatak državotvornosti i nespremnosti da pomognu da Srbija kolektivnim naporom konačno otvori sopstvenu budućnost.

Zašto se liberalni lideri ne upitaju kako su dospeli u poziciju da je Vučićev poziv na dijalog o najdelikatnijem srpskom pitanju dobio široku podršku EU, a proevropski opozicionari se tvrdoglavo oglušuju? Liberalna opozicija propušta priliku da pokaže da nije Vučić jedini u ovoj zemlji koji nešto neprekidno radi. Do sada su, s mnogo razloga, predsednika kritikovali da je sklon monologu, da izbegava politički duel, da neke televizije sa nacionalnom frekvencijom monopoliše da bi se razračunavao sa rivalima, da je netolerantan prema drugačijem mišljenju... Sve je to tačno, ali kada dobiju priliku da sa njim, na njegov poziv, raspravljaju o sudbinskom pitanju ove zemlje, oni to neće. Sve kritike su loš alibi za ignorisanje širokog dijaloga o Kosovu.

Proevropski lideri sami otvaraju dilemu: imaju li oni neku viziju rešenja ili svojim negativnim stavom faktički podržavaju zamrznuti konflikt? Biti po svaku cenu protiv samo zato što je inicijator Vučić nije politika već slabovida anti-politika.

Umesto da razbiju mnoge postojeće medijske blokade i iskoriste priliku da Srbija čuje šta imaju da kažu, proevropski lideri sami otvaraju dilemu: imaju li oni neku viziju rešenja ili svojim negativnim stavom faktički podržavaju zamrznuti konflikt?

Ako je Vučić pozivom hteo da testira proevropsku opoziciju – kako bi pokazao da nije voljna za otvoreno izjašnjavanje o Kosovu – bio je na žalost u pravu. Zaslepljenom kratkovidošću opozicija je prihvatila da bude čuvar “mitova” praveći od Vučića hrabrog vizionara. Verovatno poslednje što su hteli.

Da bi se izgradio stav koji će prihvatiti relevantna većina, u takvom dijalogu moraju da učestvuju vlast i opozicija, SANU, Srpska pravoslavna crkva, istoričari umetnosti, kustosi muzeja, generali i obaveštajci, topografi, inženjeri, nevladine organizacije, medijski analitičari

Opstrukcija povlači političku odgovornost. Za pravnu državu nesumnjivo je važno da reši problem Savamale [4], ali može li iko razuman da u istu ravan postavlja bahato rušenje i konspirativno ćutanje sa beogradske savske obale i rešavanje neuralgičnog kosovskog konflikta? U pravu su kritičari koji predsedniku zameraju da poziva na dijalog, ali izbegava da saopšti kakve su njegove startne namere i pozicije. Za pretpostaviti je, na osnovu teksta koji je objavio u „Blicu“ krajem jula i nedavne konferencije za štampu, da Vučić želi da reši kosovski problem. „Ne stidim se da kažem da sam se promenio. Samo se magarci ne menjaju”.[5]

Boris Tadić i Vuk Jeremić su izvukli Srbiji tepih ispod nogu kada su kosovsko pitanje izvukli iz okvira UN i predali EU.

Otkud najava “novog puta”? Da li je to zbog upornih zahteva EU koja Kosovom uslovljava članstvo Srbije, da li zato što time obezbeđuje sopstvenu političku budućnost, da li je u pitanju kalkulisani manevar ili iskrena želja da se Srbija oslobodi tega koji joj koči budućnost? Razne opcije tumačenja su u igri.

Vučić mora da rastera spekulacije. Da sam na njegovom mestu, izašao bih pred javnost – što predsedniku ne pada teško – i saopštio: Dijalog nije priznavanje nezavisnosti već želja da Srbija normalizuje odnose sa Kosovom. Ne samo zato što to traži EU, ne samo zato što ću obezbediti podršku Zapada, već zato da Srbiju oslobodim kosovskog zatočeništva. Nije više vreme za zaletanja, još manje za nemušte retoričke akrobatike kakve su nudili Vučićevi saradnici pre nego što je on argumentovano obrazložio zašto je Srpska lista podržala izbor Ramuša Haradinaja za kosovskog premijera. „Ova odluka bila jedino moguća za Srbe u odnosu na dve druge opcije koje su imali” [6], kaže predsednik. Srpska lista donela je “mudru odluku” jer će biti u mogućnosti da se izbori za nešto bolje za srpski narod na Kosovu, a Srbi su podržali Haradinaja jer znaju da on mora da ispuni domaći zadatak EU i konačno formira Zajednicu srpskih opština.[7] Biće to krunski prištinski doprinos normalizaciji.

Srpska lista donela je “mudru odluku” jer će biti u mogućnosti da se izbori za nešto bolje za srpski narod na Kosovu, a Srbi su podržali Haradinaja jer znaju da on mora da ispuni domaći zadatak EU i konačno formira Zajednicu srpskih opština.

Uz ovakve logične argumente predsednika Srbije treba podržati u nameri da naciju okupi u širokom dijalogu oko Kosova. Takva rasprava tehnički je nemoguća na jednom mestu, ne samo zbog prostora, već i vremena koje bi oduzela, pa Vučić treba da odredi format dijaloga pre nego što se pojedinačno obrati institucijama i pojedincima tražeći od njih relevantno mišljenje – koje pod obavezno ne bi diktirali lojalisti vladajuće stranke već bi ono bilo izraz otvorene debate.

Morao bi, takođe, da preciznije razjasni kakav je njegov stav oko promena Ustava i sudbine one nesrećne preambule. Da li možda kosovsko pitanje kompenzaciono povezuje sa Republikom Srpskom?

Dijalog sa opozicijom bi trebalo što pre da počne, jer budućnost bi, barem za neko vreme, ostala fosilizovana u zabludi da je Kosovo u Srbiji.

Opoziciji je vreme za one „žabe“ Zorana Đinđića: [8] najbolje odmah progutati najveću u najružniju.Pa makar se zvala Aleksandar Vučić. A predsednik bi, ako ne želi da popusti, kako je obećao, sebe morao da obuzda i da prestane sa neprimereno uvredljivim diskvalifikacijama onih koje poziva da sa njim sednu za isti sto. Septembar promiče. Najgore od svega bi bilo zadržavanje statusa kvo. Bio bi to poraz Vučićeve lične inicijative, debakl neodgovorne opozicije i trijumf nespremnosti da se prihvate realnosti na terenu. Propao bi pokušaj da trajnom normalizacijom odnosa Srba i Albanaca u narednih sto godina rešimo 80 odsto naših političkih problema, kako je rekao predsednik. Novih pet godina bi raspravljali o banalnostima kao što su registarske tablice. Budućnost bi, barem za neko vreme, ostala fosilizovana u zabludi da je Kosovo u Srbiji.

***