EU u karantinu

Kriza usled pandemije virusa KOVID-19 vrlo brzo je, od prvih prijavljenih slučajeva obolelih u kineskom gradu Vuhanu, početkom decembra,  krajnje lagodno prešla preko nacionalnih i kontinentalnih granica  i, u roku od nepuna tri meseca, postala globalna. U tom kratkom periodu, čak jedna četvrtina od sveukupne svetske populacije stigla je da bude zaražena novim sojem virusa korona. Kao odgovor na vanredno stanje mnoge zemlje, među njima i Srbija, uvešće vanredne mere u vidu zatvaranja granica, karantina i policijskog časa. Običan, svakodnevni život se preko noći pretvorio u kulise nekog distopijskog filma, gde je odlazak do prodavnice najednom postao skopčan sa nemerljivim opasnostima da se pojedinac slučajno ne inficira i time ugrozi kako svoj život, tako i život svojih najbližih.

Kao i uvek u doba krize, iznuđeni odgovori kreću se između krajnjih suprotnosti; njihanje klatna istorije (inače nevidljivo za obične ljude i najčešće izvan njihovih moći zapažanja) sada je vidljivo tako reći golim okom: sile koje oblikuju ljudski život lome se, s jedne strane, između totalitarne potrebe za sveopštim nadzorom i ugrožene privatnosti pojedinca, a s druge, na širem planu, između globalne solidarnosti i zatvaranja u uske, nacionalne granice. Politika je u velikoj meri postala sluškinja medicine. Saznanja kineskih lekara, kao i lekara iz zemalja koje su se uspešno izborile sa tekućom pandemijom, deluju u očima državnih lidera  umnogome kao spasonosne direktive (izuzev ako ne izaberu da čvrsto drže zatvorene oči pred stvarnošću: predsednik Belorusije Lukašenko rekao je građanima da slobodno “idu u polja i voze traktore kako bi se odbranili od virusa”, a svojoj vladi je rekao kako pandemija nije ništa drugo do “psihoza”; njegov kolega, pak, predsednik Turkmenistana Berdimuhamedov, rešio je problem tako što je izbacio reč “korona virus” iz rečnika i zabranio njeno korišćenje.)

Po rečima Kim Vu-Jua, šefa epidemiološkog tima Južne Koreje, njegova zemlja je pokazala izuzetne rezultate u borbi sa novim virusom, pre svega, iz dva razloga. Prvi je taj što je Južna Koreja već imala iskustva  u suzbijanju epidemije SARS-a, MERS-a, ebole i drugih zaraznih bolesti, te ovu epidemiju nije dočekala nespremno; drugi, važniji, jeste veliki broj urađenih testova, dnevno oko 15 000. Po protokolu, ukoliko je test negativan, ljudi imaju obavezu da odu kući i tamo provedu u samoizolaciji pune dve nedelje, pri čemu im se, radi kontrole, instalira posebna aplikacija na telefonu, pomoću koje je mogućno pratiti njihovo kretanje. Dva puta dnevno se, uz pomoć pomenute aplikacije, unose podaci o eventualnim simptomima, kao npr. o temperaturi tela i slično, pošto uvek postoji opasnost da se neželjeni simptomi jave naknadno. Ako pojedinac propusti da unese odgovarajuće podatke, nadležna služba ga istog časa kontaktira, smatrajući da je prekršio pravila.

Kako je mogućno da je zemlja koja je izvezla novi virus u svet ujedno i zemlja koja se sa najvećom efikasnošću izborila sa KOVIDOM-19? Tajna kineskog uspeha leži koliko u njenoj visokoj centralizovanosti, toliko i u nadasve poslušnom stanovništvu koje se nije protivilo tzv. biotrekingu, sveobuhvatnom nadzoru građana preko pametnih telefona, kako bi vlasti u svakom trenutku mogle da prate kretanje zaraženih, kao i kad i s kim su imali kontakte. Tu dobrim delom leži i objašnjenje zašto su se Koreja, Singapur, Tajvan i Hong Kong mnogo bolje nosile s pandemijom nego neke evropske zemlje, poput Italije i Španije. 

 Međutim, tu leži i glavna opasnost po zemlje sa parlamentarnom demokratijom – opasnost da u vanrednim okolnostima, pod senkom pandemije, i demokratija bude u karantinu. Mađarski parlament nedavno je izglasao zakon koji predsedniku Orbanu omogućava da upravlja zemljom uredbama, dajući mu odrešene ruke u pogledu neograničenog produženja vanrednog stanja, koje može trajati u nedogled. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu, navodno zbog borbe protiv pandemije, izdejstvovao je odobrenje parlamentarnog odbora da tamošnja obaveštajna služba Šin bet sme da prikuplja lične biometrijske podatke građana preko njihovih mobilnih telefona – mera koja se inače primenjuje jedino u borbi protiv terorizma.

Više od svih drugih, EU danas stoji na raskrsnici. Od nje isključivo zavisi hoće li iskazati solidarnost u ovim teškim vremenima, oslanjajući se na demokratske tekovine i teško stečeno jedinstvo, ili će se vratiti na stare puteve podela i sebičnih interesa u okviru nacionalnih granica.