Kako ne brkati rusku propagandu sa ruskom politikom

Nedavno održani predsednički izbori u Bugarskoj su školski primer moći dezinformacija, ali ne na način na koji ste prvo pomislili - piše na globalnoj medijskoj platformi Opendemocracy.net istoričar i post-doktorski istraživač i gostujući saradnik Centra za napredne studije u Sofiji

Pre dve nedelje, penzionisani general vazduhoplovstva Rumen Radev izabran je za predsednika Bugarske. General je prethodno označen kao “pro-ruski” kandidat, pa su pobedu Radeva ogromnom većinom glasova, neki ruski analitičari, poput opskurnog Aleksandra Dugina, proglasili za trijumf Rusije. Kao odgovor na to, pro-zapadni mediji zapali su u histeriiju objavljujući senzacionalističke naslove koji impliciraju da je Bugarska “pala” pod Kremlj.

U eri “politike post-istine”, bugarski predsednički izbori su pre svega pobeda Kremlja. “Post-istina”, nedavno proglašena reč godine prema Oksfordskom rečniku, povezuje se sa instrumentalizacijom dezinformacija ili “pretvaranjem informacije u oružje”, u okviru onoga što zovemo novi ruski propagandni rat. Moskva koristi propagandne medije kao što su RT ili Sputnik, kao i mnoštvo drugih često sumnjivih medija, i zajedno sa “armijom trolova” širi obmanu, deli javno mnjenje i utiče na njega kako bi destabilizovala Zapad i potkopala temelje Evropske unije.

Propaganda, međutim, može zapravo služiti za skretanje pažnje sa prikrivanja nastojanja Rusije da ostvari svoje interese sa ili bez saučesništva lokalnih aktera ili čak elita. Najveći deo vremena, Moskvi čak i nije neophodno da igra propagandnu igru - zapadni mediji i izveštači često na terenu obavljaju posao od koga Kremlj može samo da profitira. Nedavni predsednički izbori u Bugarskoj su veoma ilustrativni primer načina na koji medijska histerija maskira neprijatnu realnost da priča o porobljavanju države traje godinama. 

Bugarska bira “pro-ruskog” predsednika

Nakon što je izborna pobeda navodnog ruskog favorita Donalda Trampa zapanjila svet, analitičari posmatraju predsedničke izbore u Moldaviji i Bugarskoj, gde bi pobede “pro-ruskih” kandidata upotpunile veoma uspešnu nedelju za Vladimira Putina.

Pobeda Radeva je u svetu propraćena naslovima kao što su: “Čini se da će pro-ruski kandidat pobediti na bugarskim predsedničkim izborima” [1], “Rusiji naklonjeni Radev pobedio na bugarskim predsedničkim izborima” [2], “Pro-ruski kandidat pobedio u bugarskoj predsedničkoj trci” [3], “Pro-ruski nastrojeni Rumen Radev pobedio na bugarskim predsedničkim izborima” [4].

Poruka je bila jasna: Bugarska je glasala u korist Rusije, dakle, glasala je protiv Evrope i Zapada. Bugarska je poznata po svojim dubokim istorijskim i kulturnim vezama sa Rusijom, kao i po svojoj vernosti Moskvi tokom sovjetske ere. Veći deo medija nije uspeo da objasni složenost i intrigantnost bugarske unutrašnje politike. Umesto toga, fokus je bio na naizgled rastućoj geopolitičkoj konfrontaciji između Putina i Zapada, u kojoj Rusija drži na oku Bugarsku.

Trezvenije analize ukazuju na činjenicu da Radev nije ništa više “pro-ruski” orijentisan od premijera Bojka Borisova, koji je ponudio ostavku nakon “svog” izbornog poraza.

Borisov je, ipak, uspeo da predstavi Radeva kao pro-ruskog “Mandžurijskog kandidata”. Tu sliku su zapadni mediji sa zadovoljstvom prihvatili, a bugarski mediji zauzvrat prenosili njihove naslove sa još više agilnosti.

Kao što sam ranije pisao, označavanje svog protivnika kao “pro-ruskog” kako bi se obezbedila podrška Zapada, postalo je manir balkanskih političara u nadmudrivanju protivkandidata. Slika Radeva kao rusofila je učvršćena kontrastom njegove retorike u kampanji u odnosu na bugarskog odlazećeg predsednika Resena Plevnelieva, jednog od malobrojnih kritičara Moskve u regionu.

Pro-ruska propaganda i Bugarska

Tokom prethodnih nekoliko godina Bugarska se pojavljivala s vremena na vreme u ruskim medijima. Čini se da su tabloidi  bili aktivniji po ovom pitanju, a sadržaj je po pravilu bio namenjen ruskoj publici. Ipak, glavni izvor pro-ruske propagande ne leži u Rusiji, već u samoj Bugarskoj.

Različite političke partije poput Bugarske socijalističke partije i desničarske ATAKA, ili grupe kao što je Nacionalni pokret rusofila, podstiču pro-ruska osećanja i nostalgiju za sovjetskom erom. Daleko značajnije je postojanje domaće pro-ruske struje u određenom broju medija kao što su A-specto, Duma, Rusia Dnes, Ruski Dnevnik i mnogi drugi mediji koji redovno agituju i šire dezinformacije.

Pored toga, izvesni ruski “zvaničnici” pojavljuju se provokativno u bugarskim medijima. U februaru, Vladimir Žirinovski je izjavio da bi Rusija otkupila svo povrće koje proizvodi Bugarska i snabdela je jeftinim gasom ukoliko bi zemlja napustila NATO. Žirinovski, poznati vulgarni ludak, jedva uspeva da ispuni dužnost lojalne dvorske lude u ruskoj Dumi, marionetskom parlamentu u Putinovom sistemu “dirigovane demokratije”.

U septembru, drugi ruski poslanik, Pjotr Tolstoj, izjavio je na bugarskoj nacionalnoj televiziji da će Rusija jednostavno otkupiti velikoprodaju Bugarske, s obzirom da Rusi već poseduju “pola obale”. Ovaj komentar je uzdrmao zemlju uprkos činjenici da ekonomija Rusije, oslabljena sankcijama i smanjenjem cene nafte, nije u stanju da “otkupi” bilo šta – bez obzira na prvoklasne nekretnine koje poseduje.

Ono što su bugarski mediji propustili da istaknu je da poslanici Dume  kao što su Žirinovski i Tolstoj, teško mogu da utiču na političke odluke u Rusiji. To može samo Kremlj, tačnije uski krug ljudi oko Putina. Najveći problem izveštavanja bugarskih medija o Rusiji je njihova tendencija ka senzancionalizmu umesto ka dubinskoj analizi – što i nije iznenađenje u zemlji u kojoj interesi oligarha kontrolišu najveći deo medijske scene izložene rastućoj tabloidizaciji.

Sporedni šou nakaza

Čak  i onih nekoliko nezavisnih medija u Bugarskoj je sklono dezorijentisanosti kada je reč o Rusiji. To je postalo jasno odmah nakon predsedničkih izbora. Bugarski dnevni list Dnevnik objavio je članak o reakciji Dugina na pobedu Radeva, i njegovom radovanju na Fejsbuku uz poklič “Sofija je naša!”. Dugin je predstavljen kao jedan od najvažnijih Putinovih ideologa koji propagira filozofiju evro-azijanizma i koga je Amerika slučajno sankcionisala povodom ukrajinske krize. Članak Dnevnika deljen je na društvenim mrežama među s pravom zabrinutim građanima Bugarske.

Ovaj članak se, međutim, bazira na pogrešnim činjenicama. Dugin je sankcionisan od strane Zapada zato što se članovi njegove Evroazijske unije mladih bore u ratu u Donbasu. Dugin lično nikada nije upoznao Putina, nije deo njegovog uskog kruga i nema nikakve formalne veze sa Kremljem.

Opisati ga kao “Putinovog ideologa” je izvrtanje realnosti -  “post-istina”. Dugin je na margini politike i ima uticaja na rusku politiku koliko i Miki Maus na američku. Medijski spin, međutim, dao mu je na značaju.

Drugi mediji su tada počeli da izveštavaju o intervjuu koji je “politički analitičar Kremlja” Leonid Rešetnjikov dao Ruskoj televiziji [5]. U ovom intervjuu Rešetnjikov tvrdi da će prevremeni parlamentarni izbori biti referendum o članstvu Bugarske u NATO. I ovaj intervju postao je viralan i izazvao bes na društvenim mrežama. Dok su mediji citirali Rešetnjikova kao direktora ruskog Instituta za strateške studije, think-tank organizacije bliske Kremlju, nisu pomenuli da je sklonjen sa tog mesta pre izbora u Bugarskoj.

Takođe nije rečeno da kanal TsarGrad TV nije mainstream medij koji kontroliše Kremlj, već marginalni medij čiji je vlasnik medijski oligarh Konstantin Malofejev [6], pravoslavni ruski nacionalista i monarhista koji sponzoriše Dugina.

Prava igra senki

Pretpostavka da su Dugin, Rešetnjikov i TsarGradTV predstavnici politike Kremlja je zabluda. Zvanične reakcije iz Moskve na pobedu Radeva bile su manje glasne i upadljivo odmerene.

Postoji nada za “konstruktivne odnose” – prilično neodređena izjava. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov je čak izjavio da Moskva ne smatra Radeva pro-ruski orijentisanim. Bilo bi zaista smešno za svakog zvaničnika Kremlja da izjavi javno da bi Radev, bivši NATO general obrazovan u SAD [7], iščlanio zemlju iz NATO saveza.

Putin nije nacionalista kao Dugin. Potonji samo služi kao korisni idiot koji širi jeftini “agitprop”. Ova funkcija je često ojačana paničnim analizama zapadnjačkih izveštača i medija koji se navuku na ove citate tragajući za ideološkim okvirom kroz koji bi predstavili akcije Kremlja. Štaviše, zapadnjački izveštači lokalna zbivanja često predstavljaju kao zaveru Kremlja. Ovaj fenomen prisutan je i van granica Bugarske.

Zapravo, što se više zapadni mediji upliću u ovo, to više manevarskog prostora potencijalno daju Kremlju. Jer ruski uticaj u Bugarskoj svakako postoji  i nije mali.

Dva veoma temeljna izveštaja, jedan bugarskog političkog analitičara Dimitra Bečeva [8] i drugi, The Kremlin Playbook [9] vašingtonskog Centra za međunarodne strateške studije i Centra za demokratske studije iz Sofije, nedavno su ispitala stepen proboja ruskih interesa (koji su uglavnom ekonomski) u Bugarsku. U ovim izveštajima objavljena je priča o doslovnom “porobljavanju države”. Rusija drži pod šapom oko četvrtinu BDP Bugarske, od energetskog sektora – nafta, gas, nuklearna energija – do finansija, telekomunikacija, nekretnina i medija. Više od tri četvrtine bugarskog uvoza iz Rusije sastoji se od ugljovodonika. Gazprom dominira gasnim sektorom Bugarske, dok Lukoil, koji poseduje jedinu rafineriju u državi, preko svojih trgovinskih kompanija usmerava investicije u Holandiju, Austriju i Švajcarsku. Ruski pojedinci i pravna lica imaju udele u više od 4.600 kompanija u Bugarskoj.

Kako bi održala ovu poziciju, Rusija se oslanja na složenu zakulisnu mrežu kontakata i posrednika od oligarha i biznismena do zvaničnika i političara. Kroz ovu mrežu, Rusija može uticati na politiku u Bugarskoj u skladu sa svojim interesima. Ova mreža postojala je i pre izbora Radeva, a mehanizmi kojima Rusija vrši uticaj na bugarsku politiku postoje godinama. Ova mreža ne zavisi od ideologije, ona obuhvata ceo politički spektar  i temelji se na korupciji.

Kako bismo razumeli prirodu ruskog uticaja u zemlji kao što je Bugarska, prvo moramo sagledati lokalne činioce. Prepoznavanje načina na koji se ispoljava ruski uticaj u ovoj situaciji znači da manje pažnje treba posvećivati Duginovim vodviljima. Najozbiljnije pretnje nisu evro-azijanizam ili bilo koja transnacionalna fašistička diktatura, bez obzira što postoje određene političke snage koje gaje ovakve ambicije.

U Bugarskoj, sa njenim medijima koji ne proveravaju informacije, “post-istina” je samoizazvana i podstaknuta lažnim uzbunama zapadnjačkih medija. Ovo skretanje pažnje medija istovremeno zataškava sumnjive poslove bugarske elite i veoma prisutnu rusku zainteresovanost za igru.

--

--