Zapadni pragmatisti tumače Rusiju

Kako Rusija i Zapad vide jedno drugo? Koji su stavovi eksperata o sukobu između Rusije i Zapada? Kako stručnjaci objašnjavaju rusko-ukrajinski rat i ruski gambit u Siriji? Koji su koreni mitologije o Rusiji na Zapadu, i zašto Zapad nije uspeo da predvidi i razume njen razvoj? Ovo je jedan od šest eseja u nizu objavljenih na portalu “American interest” t he-american-interest.com, koji je posvećen temi "Amerika u svetu."

Hajde da se vratimo zapadnim pragmatičarima. Do kraja 2014. godine mnogi od njih bili su prisiljeni da priznaju, poput Samjuela Čarapa (Samuel Charap), višeg saradnika u Međunarodnom institutu za strateške studije, da su “'narativi' o Rusiji i odnosima između Rusije i Zapada neadekvatni. Oni bi trebalo da budu odbačeni i trebalo bi pronaći nove pristupe... Američke percepcije ruskih ciljeva u post-sovjetskoj Evroaziji su iskrivljene.” Pol Sanders (Paul Saunders), izvršni direktor Centra za nacionalni interest, kaže: “Američki dominantni narativi o Rusiji su netačni od raspada Sovjetskog Saveza.” Ova priznanja postala su popularan trend u zajednici pragmatičara i zvučala su ohrabrujuće, jer se mogu protumačiti kao korak u promišljanju prethodnih loših procena. Međutim, sledeći korak je bio razočaravajući. Evo kako je Čarap procenio neadekvatnost prethodnih narativa: “ [Oni] stvaraju utisak da neo-imperijalistička Rusija želi potčini svoje susede po svaku cenu.” Ali nije li to, u stvari, ono što Kremlj zaista želi da učini – pokori ih? Kako drugačije tumačiti politiku Kremlja prema Gruziji i Ukrajini, Moldaviji i Jermeniji? Uzajamna romansa?

Sanders je predstavio sličnu analizu, navodeći da je narativ o "revanšistički raspoloženoj Rusiji" pogrešan. A zašto je pogrešan? Zato jer "Moskva zapravo izgleda veoma nevoljna da pokrene invaziju velikih razmera u regionu." Ovu izjavu razumem kao da Kremlj nije učinio dovoljno kako bi zaslužio epitet agresora ili čak asertivnosti. Šta je potrebno da se desi kako bi Sanders priznao da se “invazija” Ukrajine desila? Ruski vojnici u Kijevu? Ovi citati ukazuju na pokušaje pragmatičara da se drže svojih starih uverenja a da istovremeno priznaju kako njihove prethodne procene nisu bile realne. Pa u čemu se onda sastoji njihov novi narativ?

Zapadni pragmatičari (kao i njihovi pandani u Rusiji) ponavljaju argumente iz kremaljske kuhinje. Želim da verujem da možda oni ne shvataju šta rade. Međutim, ako shvataju, kako se to onda može nazivati analizom?

Dozvolite mi da skrenem pažnju na vodeće ljude u redovima pragmatičara: Džon Miršajmer (John Mearsheimer) i Stiven Koen (Stephen Cohen), koji, kao i većina pragmatičara, tvrde da je Zapad – preciznije NATO ekspanzija – odgovoran za sukob. Obojica pružaju veoma dobar primer, jer svojim jasno definisanim argumentima i insistiranju na njima predstavljaju stav pragmatista u najčistijoj formi.

cohen_mearsheimer — Stiven Koen i Džon Miršajmer na RT

Sada ću, radi odgovora na ovo pitanje, posvetiti pažnju američkom analitičaru Kirku Benetu (Kirk Bennett). On tvrdi da Zapad nije taj koji je zemlje centralne Evrope odvukao ili namamio u NATO; nego da su one bile gurnute tamo od strane Moskve. Ruski revizionizam i šovinizam velike sile predstavljaju najbolje sredstvo regrutacije za NATO... Ako se Moskvi ne dopada proširenje NATO-a, onda bi mogla da prestane da stvara situacije koje članstvo u NATO čine tako atraktivnom ponudom za veliki broj ruskih suseda. Preterani strah od neprijateljskog okruženja usmerava rusku politiku ka tome da antagonizuje druge države, stvarajući na taj način samoispunjavajuće proročanstvo; prema definiciji, Rusija ne može imati sigurne granice sve dok od svojih suseda pravi neprijatelje.

"Sjedinjene Države i njeni saveznici su nesvesno izazvali veliku krizu u Ukrajini," tvrdi Miršajmer. Ovo je takođe Koenov stav. "Putin nije započeo niti želeo ovu krizu", ponavljao je Koen. Zaista? Šta je sa Putinovim priznanjem da je naredio pripajanje Krima i bio lično zadužen za to? Ili ta aneksija nije dovoljan razlog za krizu?

Ja sam se fokusirala na ove argumente, jer su oni i dalje veoma česti u stručnoj javnosti. Prepustiću Majklu Mekfolu (Michael McFaul) i Stivenu Sestanoviču (Stephen Sestanovich) da odgovore Miršajmeru. Evo šta je Mekfol rekao: [Miršajmerovo] objašnjenje krize u Ukrajini pokazuje ograničenja realpolitike." Kako je Mekfol rekao, Miršajmer ne uspeva da objasni "zbog čega Rusija nije slala vojsku u Ukrajinu u deceniji između expanzije NATO koja je počela 1999. i intervencije u 2014." Stvarno, odlično pitanje: zašto? Ovde ćemo navesti još jedan Mekfolov argumenat: "Tokom pet godina koliko sam služio u Obaminoj administraciji, prisustvovao sam skoro svakom Obaminom sastanaku sa Putinom i Medvedevim, a za tri godine koliko sam radio u Beloj kući, slušao sam svaki njihov telefonski razgovor, ali se ne sećam da je tema širenja NATO-a ikad pomenuta." [1]

Saslušajmo sada Stivena Sestanoviča. On kaže da je problem sa Miršajmerom to što on "uzima sve što politički lideri kažu zdravo za gotovo – bilo da su u pitanju Obamini aksiomi ili Putinove laži." Uzgred, svi pragmatičari pokazuju istu tendenciju. To je veoma ironično: u njihovim naporima da budu pragmatični i svesni sveta oko sebe postaju prilično naivni: oni zapravo veruju propagandi Kremlja! Sestanovič je u pravu: "Da NATO nije narastao do svoje sadašnje veličine i granica, konflikt Rusije sa Ukrajinom bi mogao da bude mnogo opasniji u odnosu na ono što se dešava danas." Takođe se slažem sa sledećim tvrdnjom: "Tvrdeći da bi Ukrajina trebalo da bude tampon zona između NATO-a i Rusije," Miršajmer nudi rešenje za krizu koja ignoriše njen pravi uzrok i može je zapravo pogoršati… Zašto bi iko smatrao da bi proglašenje Ukrajine sivom zonom međunarodne politike smirilo zemlju?" Zaista, zašto?

Ja ću izneti svoje mišljenje u ovoj diskusiji. Miršajmer (kao i mnogi drugi pragmatičari) veruje da Putin je "prvoklasni strateg." Međutim, čak i ruska politička klasa danas sumnja u to. Može li se smatrati strategom lider koji gura Rusiju ka ekonomskoj krizi, vođa koji je izgradio jedan od najkorumpiranijih post-komunističkih režima, lider koji je započeo dva rata – u Ukrajini i Siriji – i konfrontaciju sa Turskom iz kojih ne ume da izađe, lider koji je doveo Rusiju do međunarodne izolacije? Mora da se Miršajmer šali! [2]

Što se tiče Miršajmerove ideje "da Ukrajina bude neutralna tampon država između Rusije i NATO-a" daću reč britanskom istoričaru Timoti Garton Ešu:

“Pa, hvala Vam profesore Realisto. Možda biste želeli da sami zaključite dogovor? Mi imamo savršenu lokaciju za Vaš samit realpolitike: Jalta, mesto gde su 1945. godine Ruzvelt i Čerčil dali dvosmisleni legitimitet sovjetskoj okupaciji istočne Evrope. Ta Jalta je sada na anektiranom Krimu."

churchill_roosevelt_stalin — Krimska konferencija na Jalti 1945: Vinston Čerčil, Frenklin D. Ruzvelt i Jozef Staljin

Ne možemo se oteti utisku da je Miršajmerova otvorena izjava korisna, zato što u potpunosti diskredituje sebe samu.

Navešću jedan primer iz bogatog arsenala pragmatičarskih argumenata: "Kada Zapad ignoriše interese Rusije, kao što je to činjeno na početku ukrajinske krize, vlada sukob." Zašto bi Zapad poistovećivao interese Putinovog režima sa interesima Rusije?

Citiraću još jedna verziju istih argumenata. Samjuel Čarap i Džeremi Šapiro (Jeremy Shapiro), viši saradnik Brukings instituta (Brookings Institution), pisali su o uzrocima sukoba tokom 2014. na sledeći način. "Evroatlantska institucionalna arhitektura je postala sve veća tačka sporenja između Rusije i Zapada"; NATO i EU "nikada ne bi mogli da u potpunosti integrišu Rusiju." Ovo je omiljena mantra svih prokremaljaljskih analitičara Rusije.

One koje okrivljuju Zapad kako nije uspeo da integriše Rusiju treba pitati da li se neliberalni sistem može integrisati u okvire liberalne civilizacije. I šta bi se desilo sa Zapadom da je nešto tako zaista pokušano? Ali, ako je takav scenario zaista moguć, šta bi trebalo da Zapad uradi kako bi se Rusija reformisala? U stvari, pragmatičari su se uvek protivili mešanju u unutrašnje stvari Rusije. Stoga možemo pretpostaviti da "integratori" govore o uključivanju autoritarne Rusije u evroatlantske strukture – što je zaista zanimljiv eksperimet. Da li su "integratori" spremni da vide kolaps Zapada?

Navešćemo još jedno objašnjenje o poreklu sukoba između Rusije i Zapada tokom krize u Ukrajini. Bivši američki ambasador u Rusiji Džek Metlok (Jack Matlock) kaže: "Tenzije između Rusije i Zapada više su zasnovane na nesporazumima, pogrešnim predstavama i igrokazom za domaću publiku, nego na bilo kom stvarnom sukobu ideologija ili nacionalnih interesa." Metlok pokušava da ublaži tenzije redukcijom opšteg problema ka pojedinostima. Ali kako ambasador, koji je živeo u Rusiji, ne može da uoči razliku između liberalnih demokratija i autoritarnih režima?

Dalje, pokušaji da se izbegne rasprava o konceptualnim razlikama između Rusije i Zapada stvoriće samo plodno tlo za nove nesporazume. I na kraju, ovakav pristup je školski primer pogrešne procene koji je Zapad učinio nespremnim za ruski projekat shock and awe.

Stiven Sestanovič, razmišljajući šta je pošlo naopako i da li je strah Moskve od okruženja osnovan, podseća nas na zapadnu "istorijsku i tekuću demilitarizaciju evropskog kontinenta" nakon Hladnog rata. Tokom Hladnog rata po Evropi je bilo raspoređeno stotine hiljada američkih vojnika; danas ih samo 28.000. SAD su izdvojile milijarde dolara (preko programa Nan-Lugar) da se poboljša bezbednost ruskog vojno-industrijskog kompleksa. To znači da je ono što pragmatičari označavaju kao širenje NATO, u stvarnosti predstavlja povlačenje, pa čak i gubljenje svrhe.

Danas su čak i neki ubeđeni pragmatičari počeli da preispituju svoje stare aksiome u vezi sa NATO. Tako je Fjodor Lukijanov nedavno zapisao "Hajde da zamislimo drugi scenario, da su centralna i istočna Evropa ostale izvan NATO saveza .... U tom slučaju najverovatnije bi se desio geopolitički sukob između Rusije, koja se povratila od šoka devedesetih, i samopouzdanog Zapada , ali ne na teritoriji Ukrajine, već cele Evrope…" [3] Ovo nam je poznato od davnina, zar ne? A evo kako Lukijanov vidi mogućnost da se Rusija pridruži NATO: "...Rusija se nije oslobodila svoje istorijske tradicije i psihologije velike sile. Takođe bi potčinjavanje disciplini saveza pod vođstvom SAD predstavljalo previše veliki izazov..." Nadam se da će Lukijanov to objasniti svojim ruskim i zapadnim kolegama koji se žale kako Zapad odbija Rusiju.

Jan Tehau (Jan Techau), direktor Karnegi Centra Evropa, odgovorio je pragmatičarima koji optužuju Zapad da ignoriše Rusiju i ne poštuje njene interese. On je naveo da "u suprotnosti sa opšteprihvaćenim mišljenjem, Zapad se potrudio da uspostavi kooperativni odnos sa Rusijom nakon Hladnog rata. Sve zapadne institucije, počev od Saveta Evrope do EU i NATO, veoma su se potrudile da pozovu Rusiju i ugode joj.” I kako je Moskva reagovala? Njena pozicija bila je takva da je “zahtevala pravo veta nad svim institucionalnim aranžmanima i političkim forumima, istovremeno izbegavajući sva moguća ograničenja ruske moći". Tehau govori o još jednoj zapadnoj iluziji: "Moskva bi čvrst stav prema Rusiji neminovno videla kao provokaciju koja bi u budućnosti dovela do pogoršanja odnosa." U međuvremenu, mekan pristup Zapada nije sprečio ovo pogoršanje odnosa.

Evo šta kolumnistkinja Vašington Posta En Eplbaum (Anne Applebaum) ima da kaže po ovom pitanju: "Stalni napori su ulagani kako bi se umirila Rusija." Ona podseća se da se nijedna NATO baza ne nalazi na teritoriji novih članica; do 2013. godine nijedna vojna vežba nije bila održana tamo; i nema nuklearnih postrojenja koja su preseljena tamo. Savet NATO-Rusija osnovan je 2002. Ukrajini i Gruziji je uskraćeno NATO članstvo u 2008. godini. Rusija je očuvala poziciju velike sile u Savetu bezbednosti i pridružila se G-8. Ali, kao što znamo, sve to nije bilo dovoljno da se zadovolje ambicije Kremlja, čiji je cilj da učestvuje u zapadnim forumima igrajući po sopstvenim pravilima.

Dva bivša ambasadora Švedske u Moskvi (Tomas Bertelman i Johan Molander) i ambasador EU (Sven-Olof Peterson) dali su svoju interpretaciju uzroka sukoba između Rusije i Zapada:

Sadašnja kriza u odnosima Zapada i Rusije ima korene u unutrašnjim dešavanjima u Rusiji. Tragični neuspeh Rusije da se demokratizuje i sprovede program ekonomskih reformi od 1990-ih imao je mnogo uzroka, ali niko od njih na Zapadu nije kriv za to… Ova slika Rusije okružene neprijateljskim snagama, uključujući i agresivne NATO i Evropsku uniju, kreirana je kako bi legitimizovala postupke režima... Sukob sa Zapadom jednostavno predstavlja vitalnu funkciju za postojeće rusko rukovodstvo.

Ipak, treba razmisliti o pitanju zašto Rusija ne želi da uđe u NATO. Jedan od razloga koji navodi Sestanovič je vredan pomena:

Nezamislivo da Rusija krene tim putem prepunim uslova, isto kao što bi bilo nezamislivo da joj NATO ponudi bezuslovno članstvo. Ruski zvaničnici bi u tom slučaju morali da izdrže nepodnošljivu dominaciju Zapada... kao i kritike o tome da li je Rusija ispunila svoj "akcioni plan za članstvo." NATO nije želeo da krene tim putem, ništa više nego Rusi.

Stoga su postojala dva načina na koji bi se ovaj problem rešio: ili da se Rusija primi u savez iako ne ispunjava uslove (uz očekivanje da bi Rusija u NATO-u nastojala da savez potkopa iznutra) ili da bude prinuđena da trpi dodatno poniženje time što bi sledila Zapadna pravila – što bi bili neprijatni izgledi za rusku elitu! To se čini kao zadovoljavajući odgovor onima koji žale za time što se Rusija nije integrisala u evroatlantske strukture.

Dodaćemo još jedan detalj ovoj slici pramatičara: pragmatičarski narativ se uglavnom zasniva na idealizovanoj predstavi o ruskom unutrašnjem razvoju. Kada posmatraju rusku unutrašnju scenu, pragmatičari jednostavno ne mogu da uvide opadanje ruskog Sistema, jer bi to srušilo njihov koncept spoljne politike: ima li smisla nastojati da se udovolji režimu koji se nalazi u poodmakloj fazi truljenja? Stoga se mora pronaći dokaz da ruski režim ne samo da ima kapacitet da rešava probleme, već i da se modernizuje. Pragmatisti tvrde da ruska politička realnost nije u potpunosti trula. Putinov režim još uvek ima potencijal da se reformiše. Ne sahranjujmo ga još.

Da vidimo kako je Ričard Sakva (Richard Sakwa) opisao Rusiju 2014: “Režim je bio prinuđen da načini koncesije preko liberalizacije političkog sistema… ‘linija Medvedeva’ ostaje u opticaju u ruskoj politici – meka linija strategije postupne promene.” O kojoj zemlji on govori? Ovo je isti period u kojem je Putin pojačao represiju i zapravo eliminisao politički pluralizam. Gde Sakva vidi meku “liniju Medvedeva”? Ona nikada nije ni postojala, a Kremlj je čak prestao da se pretvara da je u opticaju: zašto bi nastojao da stvori iluziju kako postoji, kada je i Zapad jednako zainteresovan da se ona održi?

medvedev — Kurs Medvedeva nije nikada ni postojao

Evo još jednog primera kako stručnjak vidi Rusiju koja ne postoji. Pišući o popularnim pogrešnim predstavama o Rusiji, Endrju Vajs (Andrew Weiss), potpredsednik za studije pri Karnegijevoj zadužbini za međunarodni mir i expert iz ASG-a (Albright Stonebridge Group), naveo je sledeće: “Mnogi bi se iznenadili kada bi znali koliko slobode uživa prosečni Rus. Danas većina Rusa prihvata zdravo za gotovo slobodu putovanja u inostranstvo, ličnu imovinu i pravo pokretanja privatnog biznisa, kao i mogućnost da čitaju šta požele na internetu – ukratko, država ih ostavlja na miru.” Svakako je tačno da režim uglavnom ne dira ljude dok gledaju svoja posla (mada se to u poslednje vreme više ne podrazumeva!). Međutim, ruska država ne štiti pravo privatne svojine, zapravo ga konstantno krši; zadire u slobodu na internetu; i tretira “putovanje u inostranstvo” kao sredstvo da se zemlja reši disidenata. Polje ličnih sloboda se stalno smanjuje. O kojim “slobodama” govori Vajs? Ne izgleda kao Putinova Rusija danas!

Pragmatičari su se veoma trudili da dokažu kako je ruski režim solidan i uživa veliku podršku javnosti. Oni ne mogu da uvide da je režim ranjiv i da ima neizvesnu budućnost. Pragmatičar govori: “Predsednik uspeva da ostane u kontaktu sa običnim narodom”. Zaista, neupućenim posmatračima bi situacija mogla tako da izgleda, pošto ankete iskazuju veliku podršku Putinu. Koliko možemo verovati anketama u zemlji koja se prebacila na ratni kolosek i koja ima averziju prema saopštavanju istine?

Izgleda da su pragmatičari (i to ne samo u Rusiji) još uvek opčinjeni Putinovom popularnošću i slikama optimizma i jedinstva koje emituje televizija. Za to vreme, ruska realnost se kreće u suprotnom smeru, ka dubljoj krizi, većem javnom nezadovoljstvu i očito zbunjenoj Vladi. Prihvatajući realnost sa ekrana ruske televizije, Zapadni pragmatičari ponavljaju osnovne greške koje su nekada činili sovjetolozi.

Konačno, prikazaćemo kako ruska liberalno-demokratska zajednica vidi Zapadne pragmatičare. Pogledajmo esej popularnog analitičara Igora Jakovenka: “Seme Minhena”. U njemu autor analizira nedavni intervju koji je ruskim medijima dao Metju Rojanski (Matthew Rojansky), direktor Kenan instituta, koji je izazvao potres u ruskim liberalnim krugovima u vezi sa debatom o tome kako Zapad vidi Rusiju. Ne mora se ni naglašavati da opaske Rojanskog nisu produbile poverenje prema Zapadu u liberalnim krugovima. One su zapravo pokazale da bi pragmatičari radije imali dobre odnose sa Kremljom, pre nego sa liberalima ili civilnim društvom. Evo nekoliko odlomaka iz Jakovenkove analize intervjua Rojanskog:

“Klasična američka greška: pokušaj da se Rusiji nametne naša slika idealnog državnog uređenja,” kaže Rojanski… Nesumnjivo je da ovo viđenje ima pravo da postoji; štaviše, ovaj stav …je naišao na plodno tlo među kremaljskim propagandistima, koji na identičan način optužuju SAD da se mešaju u unutrašnje stvari drugih zemalja…

Rojanski objašnjava svoju poziciju na sledeći način: “Pomenuo sam fenomen koji postoji danas: Amerikanci žele da drugi uživaju ista prava i slobode, poput njih samih. To je veoma čudan instinkt. Zamislite da tokom šetnje parkom vidim drugu porodicu i od oca zahtevam da dopusti svom detetu onoliko slobode koliko ja dopuštam svom.” Rojanski možda nije svestan u kojoj meri je ukazao na provaliju koja ga deli od Džordža Kenana, kao i od Vudro Vilsona, Regana, Čerčila, Margaret Tačer… Ako se vratimo na primer u kom Rojanski šeta parkom, zamislimo sledeću situaciju… Zamislimo da otac te porodice nemilosrdno bije svoje dete ili ga javno siluje… Da li biste Vi, gospodine Rojanski, insistirali da čovek ne može iskazati “ovaj veoma čudan instinkt” i pohita da spase dete? To je identično onome što Putin čini sopstvenim građanima… Metju Rojanski je u toj meri dosledan u pro-kremaljskoj poziciji, izražava je u potpunosti i jasno, da se može steći utisak kako je Kenanov institut zapravo odeljenje ruske predsedničke administracije, a da sam Rojanski prima platu iz Kremlja.

Evo njegove pozicije o Siriji: “Smatram da se kompromis o Siriji i borba protiv ISIS-a može uspešno sprovesti: da bi se to postiglo, potrebno je da se o Asadovoj budućnosti raspravlja na kraju.” Ako je to kompromis, bojim se da onda ne znam šta bi bila totalna predaja, pošto je ovo zapravo stav Kremlja. O Ukrajini: “Nadam se da ćemo videti pozitivne promene u istočnoj Ukrajini: lokalne vlasti će uz podršku Rusije održati izbore i vratiti kontrolu granice Kijevu.” Na ovom mestu je sovjetolog Rojanski nadmašio Kremlj zbog toga što čak niko od njih ne govori da bi izbori na teritoriji koja se još uvek smatra ukrajinskom trebalo da se održe uz “rusku pomoć”…

Možda ovde imamo situaciju sličnu Stokholmskom sindromu u kojoj onaj koji posmatra prihvata sistem vrednosti objekta ispitivanja… Ovaj sindrom – nazovimo ga “sindromom Rojanskog” – predstavlja nezgodnu stvar, zato što američki političari slušaju saveta stručnjaka za Rusiju.

Kraj citata. Bez daljih komentara.

Ljilja Ševcova je član uredništva TAI. Autor želi da zahvali Danijelu Keneliju za pomoć pri pisanju ove serije eseja.