NATO je od svog osnivanja važio za simbol sigurnosti, slobode, demokratije i nezavisnosti članica. Kao takav doprineo je i uspostavljanju evropskih demokratskih institucija. Pomogao je suprostavljenim strana Istoka i Zapada, tako što su se razvili novi konkurentni bezbednosni odnosi.

Partnerstvo za mir nastoji da poveća stabilnost, smanji pretnje miru i da izgradi ojačane bezbednosne veze između zemalja partnera i NATO-a. Suštinu programa čini partnerstvo kreirano između svake zemlje potpisnice i Severnoatlantske alijanse. Mehanizmi Partnerstva za mir nude okvir za bilateralno i multilateralno delovanje. Osnov Partnerstva za mir čini dokument koji je NATO 1994. godine poslao zemljama koje su zainteresovane za učešće u ovom programu. Zemlje partneri određuju posebne programe i političke obaveze za jačanje demokratskog društva, podršku principima međunarodnog prava, uzdržavanje od pretnji, ili upotrebe sile protiv drugih država, poštovanje postojećih granica i mirno rešavanje sporova. Posebne obaveze su uspostavljanje demokratske kontrole oružanih snaga i razvijanja sposobnosti za zajedničke akcije sa NATO paktom u mirovnim operacijama. Na sastanku u Vašingtonu koji je održan 1999. godine pokrenute su inicijative koje su povećale operativne dimenzije partnerstva za mir i učešće zemalja članica u donošenju odluka. Partnerski sitem upravljanja i razmene informacija razvio se u Švajcarskoj 2001. godine, i nudi zemljama partnerima međusobnu razmenu informacija. Na samitu u Pragu koji je održan 2002. godine ojačana je saradnja u odbrambenim reformama, kao i politički dijalog sa zemljama partnerima. Takođe, predstavljen je i akcioni plan za borbu protiv terorizma. U glavnom gradu Češke predstavljen je i bilateralni mehanizam takozvani Individualni partnerski akcioni plan. Ovaj plan je bio prilika da NATO pomogne zemljama partnerima koje su imale volje i sposobnosti da učestvuju u realizaciji reformi, posebno institucionalnih i onih koje su se ticale pitanja odbrane.

Zemlje koje nisu ušle u NATO, kao Srbija, u velikoj meri gube u napredovanju i razvijanju demokratije i očuvanju svojih granica. Za Srbiju nije problem samo NATO, već i sam ulazak u Evropsku uniju i ispunjavanje njenih ciljeva. Jedina zemlja koja uspšeno usvaja zakone EU smo mi, ali ih zato ne primenjujemo. Kako bi uhvatili korak sa vremenom trebali bi da se trudimo da prihvatimo zakone i tekovine Evropske unije, da se priključimo NATO paktu, a ne da nam uvođenje vojnog roka u 21. veku, kada su otvorene granice, bude tema za razmatranje.

Članstvo u NATO bi Srbiji otvorio put za vojne operacije pod rukovostvom Evropske unije. Samim tim naša država bi imala sistem za planiranje odbrane sveobuhvatnim vojnim snagama predvođene EU. Ostvarila bi se jasna bezbednosna slika Srbije i sa tom pozicijom sticali bi veći ugled u institucijama EU.

Na sastanku u Vašingtonu, u aprilu 1999. godine, pokrenuta je inicijativa za ulazak cele Jugoistočne Evrope u Severnoatlantsku alijansu. Ona je imala za cilj unapređenje regionalne saradnje i ostvarenje dugoročne bezbednosti u regionu. Danas, većina zemalja iz ove grupe pristupila je Nato paktu i Evropskoj uniji. Sve one morale su da ispune odeđene uslove i da poštuju načela demokratskih vrednosti. Poslednji primer je Republike Severne Makedonije, koja nakon stupanja na snagu Prespanskog sporazuma (okončan višedecenijski spor oko imena između Makedonije i Grčke), treba na proleće 2020. godine da postane 30. članica alijanse. Ubrzan prijem Severne Makedonije bio je podstaknut i namerom da se umanji uticaj Ruske Federacije u toj državi, a samim tim i na Balkanu.

 

Srbija je zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, jedina zemlja na Balkanu koja nije član NATO pakta, ili nije u procesu učlanjenja. Postavlja se pitanje da li će Srbija moći da uđe u Evropsku uniju bez ulaska u NATO, jer članstvo u Severnoatlantskoj alijansi je do sada bilo predvorje evropskih integracija. Naša zemlja je progamu „Partnerstvo za mir“ pristupila pre trinaest godina, ali je još uvek vojno neutralna. Međutim, Srbija ima dobru saradnju sa Severnoatlantskom alijansom, iako nastupi naših državnih rukovodilaca govore suprotno. Dosadašnje Vlade u Beogradu nisu imale snage da se odluče za članstvo u NATO, delimično i zato, jer su se bojale reakcije javnosti zbog bombardovanja 1999. godine. Ulazak u ovaj vojni savez bi doneo veću sigurnost našoj državi, naročito u odnosima sa Kosovom i umanjilo bi opasnost od novih etničkih sukoba. Ne sme se zaboraviti agresije od pre dvadeset godina, ali mora se sagledati realnost na terenu i na osnovu nje doneti hrabru i važnu političku odluku. Do tada, ostaje da se čeka kada će se stav o neutralnosti promeniti.