Državni vrh Srbije najavio je zanjimljivu političku jesen otvaranjem nekoliko pitanja I tema od velikog značaja za republiku na spoljnom I unutrašnjem planu. Dve teme su se odmah izdvojile, zbog reakcija domaće I strane javnosti, deleći građane na dve nepomirljive grupe, za I protiv . To su pitanje trajnog rešenje statusa Kosova, po principu kompromsne promene granica, I ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka za sve punoletne građane u Srbiji. Dok je tzv. Kosovski čvor obavezna teza u agendama I programima svih političkih partija poslednjih dvanaest godina, pitanje vraćanja služenja vojske, je došlo kao grom iz vedra neba I postalo nezaobilazna tema javnih komentara i analiza. Mediji su ekspresno objavili rezultate anketa koji pokazuju kako je većina građana Srbije, svih starosnih grupa, za vraćanje obaveznog vojnog roka. Verodostojnost takvih anketa I ćvrstina pozitivnog stava anketiranih imaće svoju proveru na testu vremena, jer I ako ova reforma zaživi to neće biti pre 2021. godine, a kako će se ispitanici tada osećati po ovom pitanju zavisiće od mnogobrojnih faktora. Ipak, jedna tako važna tema, sa dubokim kulturnim, istorijskim I društvenim značajem zaslužuje ozbiljan, racionalan pristup I analizu, iz ugla vojnih profesionalaca I civilnih lica, iz ugla budućih regruta I građana koji su odužili svoj dug otadžbini, gledano sa pozicije Srbije u regionu I svetu.

Najčešće pitanje koje se postavlja jeste da li je Srbiji potrebno vraćanje obaveznog služenja vojske, a u odgovoru na to pitanje se mogu naći i odgovori na mnoga druga pitanja koja lebde nad politčkom arenom već duže vremena bez konkretnih odgovora I rešenja. Ruku pod ruku sa reformom vojske ide I aktuelno” konačno rešenje” statusa Kosova I ta se veza trenutka otvaranja dveju tema ne moze prevideti niti odbaciti. Da li se iza potezanja obaveznog služenja krije taktika zastrašivanja Albanaca I međunarodne zajednice u cilju ostvarivanja određenih zahteva srpske strane na Kosovu ili je to ,možda, još jedna u nizu tema za odvraćanje pažnje građana od nekih nepopularnih rešenja I odluka koje traže društveni konsenzus ili Srbiji zaista preti opasnost od spoljnih faktora, ostaje u domenu nagađanja svih nas koji smo daleko od uvida u izveštaje bezbednosnih službi koje poslednjih godina daju pozitivne ocene o celokupnoj bezbednosnoj situaciji u zemlji. Ponovo se otovrila i rasprava o položaju Srbije u odnosu na NATO, na Rusiju, Kinu,a iz pomenutih zemalja stigle su različite reakcije koje će da se uzmu u obzir prilikom donošenja konačne odluke. Republika Srbija čvrsto stoji na poziciji vojno neutralne države I to je zaista odraz sistema vrednosti većine naših građana. Loša iskustva sa NATO-om I udaljenost Rusije dodatno ojačavaju temelje ovakvom stavu,a ne može se ni lako odbaciti mišljenje običnih ljudi koji ne vide smisao u slanju naših vojnika u udaljene delove sveta I ratovanje za “tuđe” interese. Kao istoričar usuđujem se da tvrdim kako ovakav stav ima svoje istorijske korene i proisitiče iz činjenice da Srbija ni u prošlosti nije težila članstvima u vojnim I političkim savezima, alijansama, već se uvek oslanjala na sopstvenu vojsku čiji kult je brižljivo negovala. Zahvaljujući tome Srbija je izborila svoju samostalnost I ušla u doba pobeda u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Kraljevina Jugoslavija je imala svoje mesto u “Maloj Antanti” ali ovaj krhki vojni savez nije predstavljao ništa više od debatnog kluba u kom je jugoslovenska monarhija odlučila da bude neutralna u sukobu nacisticke Nemacke I Čehoslovačke sa kojom je činila antantu. Nastavak politike neutralnosti odveo je Jugoslaviju pod okrilje Trojnog pakta ali pod uslovima očuvanja teritorijalnog integriteta I ne učestvovanja u vojnim operacijama sa Hitlerovim snagama. Socijalistička Jugoslavija osnovala je savez nesvrstanih država I tako oslobodila jugoslovensku narodnu armiju uključivanja u NATO I pored tesne saradnje tokom sukoba Tita I Staljina I hladnnoratovskih trzavica . Tokom raspada Jugoslavije građani Srbije imali su utisak da je ceo svet protiv njih, a I danas je takvo mišljenje veoma rasprostranjeno. Približavanje NATO-u kroz partnerstvo za mir I javne rasprave o mogucem učlanjenju nailaze na negodovanja kada se uzme u obzir da Alijansa ratuje u Iraku, Afganistanu, Siriji I drugim zemljama hiljadama kilometara od kuće. Politički pragmatizam ,u ovom slucaju, ne igra bitnu ulogu I biće potrebno mnogo vremena da ovaj brod skrene sa takvog kursa. Iz svega navedenog izvlači se zaključak da će Srbija još dugo vremena voditi vojno neutralnu politiku ali politićki I vojni analitičari nisu složni u stavu da je tako nešto u potpunosti moguće, kako zbog NATO okruženja u kojem je Srbija tako I zbog brojnog stanja naše vosjke, njene slabe opremljenosti I nedostatku savremenih borbenih sistema. Kaže se I da vojnu neutralnost moraju da priznaju I ostale države I savezi. Vojska Srbije godinama učestvuje u združenim vojnim vežbama sa vojskama Rusije I Belorusije kao I sa NATO snagama. Pripadnici 63. padobranskog bataljona specijalne brigade Vojske Srbije redovno razmenjuju iskustva sa svojim ruskim kolegama, a u ovoj zemlji se dodatno školuje značajan broj nasih oficira..Sa Mađarskom državom je poslednjih godina došlo do evidentnog političkog zbližavanja I saradnje, pa su u julu 2017. godine , rečne flotile dveju zemalja održale zajedničku vojnu vezbu na Dunavu kod mesta Čerević, a mađarski brodovi nekoliko dana boravili u novosadskom pristaništu. Ovog leta mađari su ugostili srpske minolovce blizini Budimpeste na novoj zajedničkoj vežbi. U Bugarskoj se već niz godina naši protivavionci praktično obučavaju na poligonu Šabla gde vrše bojeva gađanja raketnog sistema KUB koji sa sistemom NEVA čini najjači arsenal 250. raketne brigade. NAcionalna garda Ohaja neguje dobre odnose sa Srpskim oružanim snagama. Tu su I mnoge zajedničke vežbe koje za cilj imaju jačanje borbe protiv potencijalnog terorizma ali I reagovanja u elementarnim nepogodama I raznim nesrećama sa beybednosnim snagama ostalih zemalja regiona. Ponovna regrutacija mogla bi da bude I odgovor na vojnu opasnost. Potencijalna žarišta za sukobe na Balkanu predstavljaju zemlje koje još nisu članice NATO ali rade na tome sprovodeći akcioni plan za članstvo, a to su Bosna I Hercegovina I Makedonija. Takvo mišljenje podjednako iznose srpski analitičari ali I predstavnici međunarodne zajednice I predsednici nekih država. U Makedoniji seme razdora je etnički sukob Makedonaca I Albanaca koji pokušava da se prevaziđe političkim reformama I ne utiče direktno na teritorijalni integritet Srbije dok se kompleksnost odnosa sa Bosnom I Hercegovinom kontroliše uslovljavanjem puta u Evropsku uniju. Nije bez značaja I prisustvo EUFOR-a, združenih vonih snaga 18 evropskih država sa nekih šest stotina vojnika. Prostim jezikom rečeno, vojni konflikt sa Bosnom udaljio bi Srbiju od evroatlantskih integracija ali I doveo u direktan sukob sa ostalim državama Evrope. Kosovo I dalje predstavlja bezbednosni izazov broj jedan za Srbiju, a nakon najava mogućnosti korekcije granica u cilju dugogodišnjeg ,ako ne I trajnog, rešavanja ove situacije atmosfera se dodatno zagrejala u čitavom regionu koji je I dalje duboko etnički podeljen. Ipak, opcija vojne intervencije od strane Srbije ne uzima se za ozbiljno ni u najektremnijim krugovima, strankama I pokretima jer bi takva akcija dovela do direktnog konflikta sa američkom vojskom smeštenom u bazi Bondstil pa tako I sa celim NATO paktom ali bi I dovela u opasnost veliki broj Srba koji žive na Kosovu južno od reke Ibar. Sve nade sada se ulažu u diplomatiju, saradnju sa Amerikom, Rusijom I Kinom I poboljšanju imidža Srbije u svetu.

Ekonomska stabilnost I privredni rast česte su mantre dnevnopolitičkih saopštenja pa se mogućnost obaveznog služenja vojnog roka posmatra I kroz prizmu državnog budžeta. Ekonomisti su složni u tome da je profesionalna vojska mnogo jeftinija I da bi dovođenje, oblačenje, ishranu I obuku hiljada regruta, državne finasije teško izdržale. Ne treba biti ekspert da bi se zaključilo kako za vojsku treba novca ali sve zavisi I sa koje perspective se posmatra ovo pitanje. Ako je prioritet jedne države njena odbrana I vojska onda ona I ne treba da štedi kako bi bila što bolje opremljena. Čest primer, koji se daje u korist ovakvom gledištu, jeste Grčka. Jedna od prvih članica evropske unije, takođe I članica NATO saveza, celu deceniju se bori sa enormnim spoljnim dugom, velikom nezaposlenošću I drastičnim padom životnog standarda njenih građana ali se to ni u jednom momentu nije odrazilo na njenu vojsku. Služenje vojske je obavezno za sve muškarce starije od 19 godina,a Grćka vojska se može pohvaliti I savremenim raketnim sistemima, bojnim brodovima I avijacijom. Članstvo u NATO-u se u Grčkoj ne uzima kao garant bezbednosti jer ova zemlja kao najveću opasnost vidi drugu članicu NATO-a Tursku. O skupoći vojske mogu mnogo da kažu I ostale države Evrope kao I svetske sile koje I jesu najveći svetski dužnici ali ni jedna od njih ne planira da smanjuje sredstva za vojsku.

Jedan od argumenata protiv služenja vojske, koji često potežu I bivši vojni ministri, generali u penziji I savetnici ,koji su sprovodili profesionalizaciju srpske vojske, jeste obučenost vojnika. Profesionalni vojnik je bolje obučen, psihički spremniji I motivisaniji za obavljanje svih dužnosti u ratu I u miru. Ovo je veoma klizav teren za davanje takvih procena jer je istorija sukoba u poslednjih dvadeset godina pokazala upravo suprotno. Profesionalni vojnici, podoficiri I oficiri Jugoslovenske narodne armije pokazali su se nedostojnim protivnicima motivisanijim, dobrovoljnim I paravojnim formacijama nastalim na ruševinama Jugoslavije dok su najveći teret odbrane države tokom NATO kampanje 1999. godine na svojim leđima izneli vojnici koje je rat zadesio tokom služenja vojnog roka kao i rezervisti pojedinih vojnih formacija dok je veliki broj profesionalnih vojnika napustio službu. Momci I devojke koji su se odazivali regrutaciji I proveli nekoliko meseci na obuci uradili su to iz patriotizma I avanturizma ali se njihova spremnost I odlučnost u potencijalnoj borbi ne može pretpostaviti samo na osnovu toga što su za životni poziv odabrali civilnu službu.

Argumenata ima još mnogo I za I protiv, a neke vredi analizirati samo iz prvog lica odnosno iz iskustva služenja vojnog roka. Jedna od stvari koje ljudi, koji nisu služili vojsku, ne mogu lako da shvate jeste to da vojsci treba vojnika. Ovaj, na prvi pogled banalan, zakljućak proizilazi iz činjenice da je vojnika sve manje,a oficira I podoficira sve više. Primera radi, 2010. godine, martovska klasa dala je trećem centru za obuku u Jakovu 350 vojnika, regruta, medju kojima je bio I pisac ovih redova, raspoređenih u tri čete. Ako se pretpostavi da je u druga dva centra pristiglo isto toliko regruta moze da se izvuče prosek od oko hiljadu regruta samo u martovskoj klasi. Tokom 2017. godine vojsku je služilo ukupno pet stotina vojnika. Ova drastična razlika pokazuje sa koliko malo vojnika operše veliki broj podoficira I oficira, a takođe I demantuje sve one ankete koje pokazuju kako je većina Srba za vraćanje vojske. Zašto su sve vojsci potrebni vojnici? Usled malog odziva regruta brigade su prinuđene da svojim profesionalnim vojnicima, tzv ugovorcima, pored osnovnih vojnih obaveza nameću I razne druge obaveze kao što su košenje trave, čišćenje kruga, obavljanje fizičkih poslova, stražarenja, požarstva. Sve ove aktivnosti ulaze u opis vojničkog poziva ali kada ste suočeni sa manjkom ljudstva, ove usputne aktivnosti oduzimaju I ono vreme koje bi se moglo iskorititi za dodatni rad na vojnoj tehnici ili ličnom naoružanju. Tako se desi da profesionalni vojnik svoj poziv svede na svakodnevno košenje trave ili pranje vozila u parku tehničkih sredstava,a nije redak slučaj da I viši vojni činovi, poput majora I potpukovnika moraju da postavljaju ograde I obezbeđuju udaljenije vojne objekte. Manjak vojske odražava se I na obučenost I iskustvo oficira svih rangova usled nedostatka praktičnog rada sa regrutima, upoznavanja sa njihovim psihofizičkim sposobnostima I pravljenja realne procene za rezervni sastav. Vojska je potrebna I u poplavama, zemljotresima I ostalim vemenskim neprilikama kako u spašavanju tako I u saniranju posledica istih. Dakle, postoji objektivna potreba za popunjavanjem vojnih redova. Da li je takva vojska skupa pitanje je za finasijske stručnjake ali se mora priznati da je prosecnog život vojnika na odlsuženju veoma skroman. Ceo vojni rok se provede u jednim istim čizmama, kao I u istoj uniformi, a troskove održavanja snosi vojnik. Hrana koja se služila I koja se služi vojnicima je ispod proseka. Obroci se svode na suvu hranu poput parizera I konzervi sa ponekim parčetom mesa za vikedne I praznike. Više jedan vojnik potroši svojih para u kantini na mesečnom nivou nego što potroši država na njegovu ishranu I osnovne higijenske potrebe. Tu su naravno I vojničke uspomene koje bez obzira na sve ostaju do kraja života. Uniforma, osećaj pripadnosti instituciji koja u narodu uživa veliko poštovanje, rad na vojnoj tehnici I jedno veliko iskustvo koje moze da koristi u zivotu, za rad u kolektivu, za prihvatanje izazova I rešavanje problema.

Reforme su zaista potrebne I mnoge stvari teba promeniti ako se planira vraćanje služenja vojske. Vojnik treba više vremena da provede na obuci, da dobro upozna osnovno naoružanje, baci bombu I ispali raketu iz “zolje”. Da desetine puta zakopa školsku minu I iskopa zaklon. Dobrim planom aktivnosti I obukom skoncentrisanom na ono najvažnije ,ali da se to dovede do savršenstva, vojni rok bi imao nekog smisla i ne bi morao biti duži od tri meseca. Tako regruti ne bi gubili mnogo vremena u kasarnama I prekomandama, ispunili bi zakonsku obavezu koja bi im mogla doneti I prednost pri zapošljavanju, a I savladali bi dovoljno vojne veštine za kvalitetan rezervni sastav.